Foto: Stanislav Milojkovic

Kao privrednik sa višedecenijskim iskustvom kupio sam ATP „Vojvodinu“, u prvoj godini realizovao obavezna ulaganja, zaposlio još 200 novih radnika, kupio nove autobuse, proširio prevozničke linije i delatnost firme. Pokrenuo sam i novu investiciju, po ugovoru sa Gradom Novim Sadom, izgradio sam kompleks auto centra sa međumesnim i međunarodnom autobuskom stanicom i servisom EvoBus Setra i Mercedes, vrednom oko 30 miliona evra. Bilo je to najveće domaće ulaganje kapitala koje je došlo sa legalnih računa, a ne iz rajskih ostrva. Međutim, Grad svoj deo ugovora nije ispoštovao, stanica nije mogla da proradi i celo preduzeće sa 500 zaposlenih otišlo je u stečaj.

U jednom od brojnih sudskih postupaka utvrđeno je da sam pretrpeo štetu. Prema nalazima instituta i fakulteta koje je sud imenovao za veštačenje, u tri predmeta vođena za nadoknadu štete ATP „Vojvodini“ i meni, procenjeno je ukupno 300 miliona evra. Po oceni struke toliko smo oštećeni firma i ja zbog desetogodišnjeg stečaja i neispunjenog ugovora. Taj iznos stoji i čeka odluke suda.

Ako pod pritiskom države sudovi odbace te odštetne zahteve, preduzeće će otići u bankrot, a banke, koje su prethodno sprečavale izvršenje jedne pravosnažne presude koja je mogla da zatvori sva njihova potraživanja, počeće da naplaćuju dugove od mene kao garanta za investiciju. Ukoliko pak presude ispoštuju struku, šteta od poigravanja sa privatnom imovinom pašće na teret države.

Ipak, rušeći temelje prava, država je preko suda poručila da za to niko nije kriv. Tako sam postao veliki primer, paradigma te pravne nesigurnosti. Ali cenu ne plaćam samo ja. Ona je mnogo veća, jer zbog takvih pravnih improvizacija više niko neće da dođe sa kapitalom u ovu zemlju, a da pri tom ne traži velike garancije. Pravna sigurnost je postala roba na tržištu i država je plaća investitorima kroz subvenciju, besplatno zemljište, oslobađanje poreza, jeftinu i obespravljenu radnu snagu… To zapravo plaćamo svi mi. Koliko, ne znamo. Svi ugovori sa stranim investitorima su tajni, za razliku od onog koji sam ja sklopio sa novosadskim vlastima i koji su svi mogli da vide. Možda sam upravo u tome pogrešio, jer je bilo očito da sam gradio na svom zemljištu, da nisam dobio subvencije niti bilo kakvu drugu povlasticu. Pored toga, otimajući ono što sam izgradio, pokušali su da me stigmatizuju, proglase krivim za štetu koju je Grad napravio. Zato svim privrednicima, posebno domaćim, poručujem da pre nego što donesu odluku i krenu u investiciju, razmisle o ovome što se meni, ali i nekim drugim desilo.

Autor je bivši većinski vlasnik ATP Vojvodine

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.