Foto: Stanislav Milojković

Ustavni sud, naime, rešava sukob nadležnosti između sudova i drugih državnih organa, odlučuje o žalbi sudije protiv odluke o prestanku funkcije, i povodom ustavne žalbe, kada su ispunjene pretpostavke iz člana 170 Ustava, utvrđuje da li je odlukom ili radnjom suda povređeno ili uskraćeno neko od ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, uz mogućnost da poništi sudsku odluku, zabrani dalje izvršavanje radnje ili odredi preduzimanje drugih mera pomoću kojih će štetne posledice otkloniti.

Na sudsku vlast se, dakako, posredno odnosi i ocena ustavnost ili zakonitosti opštih akata koji su za sudove izvor prava.

Ostavljamo po strani odlučivanje o sukobu nadležnosti, budući da je u pravnom sistemu Srbije teško bilo naći pogodnijeg arbitra.

U preostale dve oblasti, međutim, i po vrsti i po obimu, pojavljuje se više spornih pitanja.

Odlučivanje o žalbama sudija protiv odluke o prestanku funkcije principijelno je umesno prepustiti onome ko sudije bira. Pošto bi, prema ustavnim amandmanima, ubuduće to trebalo da bude Visoki savet sudstva, preporučljivo je naći rešenje da se u okviru ovog organa taj proces i završi.

U odnosu Ustavnog suda i sudske vlasti centralno mesto zauzima ustavna žalba.

Prema broju predmeta, ustavne žalbe predstavljaju daleko najzastupljeniju delatnost Ustavnog suda. U periodu od 2014. do 2018. godine od ukupno 58.615 novoformiranih predmeta – 55.583 (blizu 95%), odnosilo se na ustavne žalbe. Pritom, očigledna je tendencija rasta.

Udeo novoformiranih predmeta po ustavnim žalbama u ukupnom broju novih predmeta bio je 2014. godine – 90,2%, 2015. godine – 92,36%, 2016. godine – 95,2%, 2017. godine – 97,04%, a 2018. godine – 97,46%.. Broj primljenih ustavnih žalbi u odnosu na prethodnu godinu porastao je u 2016. godini za 15,2%, u 2017. godini za 19,39%, a u 2018. godini čak za 25,02%. Posledica je povećanje broja nerešenih predmeta. Prosečno povećanje nerešenih ustavnih žalbi od 2014. godine sa 2018. godinom zaključno kretalo se tempom od blizu 12% godišnje.

Upadljivo najveći broj slučajeva rešen je odbacivanjem ustavne žalbe ili na drugi nemeritoran način (obustava, spajanje, ustupanje). U proseku je godišnje odbacivano oko 78%. Kada se uzme u obzir činjenica da se u meritorne odluke ubrajaju i one koje su delom usvajajuće, a delom odbacujuće, udeo odbacujućih svakako premašuje 80%.

Ustavni sud je kontinuirano iznosio da ne postupa kao instancioni sud, da nije nadležan da povodom ustavne žalbe još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji i da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Pošto bi središnji stav, pretočen u princip po kome se Ustavni sud ne upušta u pitanje zakonitosti, ustavnu žalbu učinio besmislenom, Sud je ustanovio i jednako prilježno ponavljao uslove pod kojima je od takvog stava odstupao.

U jednoj od karakterističnih odluka naveo je da, iako generalno nije nadležan za proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili važeće propise, on se u ta pitanja ipak upušta kada sudske odluke povređuju ili uskraćuju ustavna prava.

A povređuju ih ako je redovni sud pogrešno protumačio, primenio ili zanemario neko ustavno pravo, ako su primena zakona i kvalitet zaključaka bili prima facie proizvoljni, ako je došlo do povrede procesnih prava i ako utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava.

Pri svemu tome, podvlačio je da bitan segment prava na pravično suđenje čini savesna i brižljiva ocena dokaza i činjenica, a shodno tome i pravilna primena relevantnog prava. U drugom predmetu je isticao da su sudovi dužni da svoje odluke obrazlože argumentovano, jasno i dovoljno, zbog čega one ne smeju biti čak ni odviše lapidarne! Izostanak ključnih razloga, odnosno razloga koji su dovoljni za suštinske aspekte činjenične i pravne argumentacije, ili odsustvo njihove adekvatne preciznosti, povređuje pravo na pravično suđenje.

Navedeni kriterijumi nisu dovoljno ubedljivi.

Otvoreno je pitanje kako se određuje granica preko koje sudska odluka ili radnja zalazi u područje „proizvoljnosti“. Pravnosnažna presuda naprosto se ne može zasnivati na povredi formalnog ili materijalnog prava koja se neće klasifikovati kao „proizvoljnost“ i neće činiti postupak nepravičnim.

Osim toga, nejasno je kako se mogu stepenovati povreda prava i ocena dokaza, na način po kome će samo prima facie ekscesi biti privilegovani, a svi ostali, za koje je potrebno veće udubljivanje ili poznavanje prava, uz veći intelektualni napor u interpretaciji ili logičkom rasuđivanju, biti svrstani u podnošljive, zanemarljive i za Ustavni sud prihvatljive.

Ovakav pristup podrazumevao bi da Ustavni sud potcenjuje ne samo ustavna prava i slobode već i sopstvenu ulogu.

Već i sama nesaglasnost sudija Ustavnog suda (preglasavanje, izdvojena nesaglasna mišljenja) o „očiglednosti“ i „proizvoljnosti“ opovrgava obe pojave, jer je osnovna pretpostavka takvih smisaono-vrednosnih procena opšta saglasnost o nečemu što je u krugu pravnika notorno, blisko zdravom razumu i nepotrebno za dokazivanje.

Takođe, činjenica da je znatan broj ustavnih žalbi odbijen iz razloga koji su predstavljali dovoljan osnov za njihovo odbacivanje govori da se „proizvoljnost“ osporavanih akata nije mogla prepoznati na prvi pogled i da primenjeni kriterijum nije prošao test prihvatljivosti za sve faze ustavnosudskog postupka.

Zbog svega ovoga kriterijumi Ustavnog suda koji se odnose na dopuštenost i osnovanost ustavne žalbe neodređeni su i otvoreni u meri koja ne osujećuje i njihovu proizvoljnost. Jedini prihvatljiv kriterijum morao bi se zasnivati na stavu da je utvrđena povreda, sama za sebe ili u vezi sa drugim povredama, bila od odlučujućeg uticaja na donošenje osporavane sudske odluke.

Što se obima nadležnosti tiče, Ustavni sud je svojevremeno sam pokrenuo postupak za ocenu ustavnosti Zakona o Ustavnom sudu i našao da je neustavna odredba kojom su sudske odluke izuzete od mogućnosti poništavanja. Na taj način je sam pribavio prošireno ovlašćenje da odlučuje i o sudbini pravnosnažne odluke suda.

Odluka redovnog suda, međutim, ne može se poistovetiti sa aktom svakog drugog državnog organa ili organizacije sa javnim ovlašćenjima. Za razliku od drugih subjekata, sudske odluke potiču od sudske vlasti kojoj je Ustavom garantovana nezavisnost. Ova differentia specifica opravdava pristup po kome bi ustavnosudsko preispitivanje sudskih odluka bilo ograničeno na deklaratorni rang.

Za redukciju nadležnosti postoje i argumenti procesnog karaktera. U gotovo svim zakonima o postupcima pred redovnim sudovima, odluka Ustavnog suda, kojom je utvrđena povreda ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode, predstavlja razlog za vanredni pravni lek.

Za koherentnost ustavnog i pravnosudnog sistema bilo bi značajno da se sudskoj vlasti prepusti konačna ocena o uticaju utvrđene povrede na pravnosnažnu sudsku odluku i njenu održivost. Ovako, iako ne presuđuje strankama kad poništava ono što je već presuđeno, Ustavni sud „presuđuje“ redovnom sudu.

Devalviranju sudske vlasti dodatno doprinosi, inače potpuno suvišno, davanje naloga redovnom sudu da donese novu odluku. U takvim okolnostima teško je poreći da, uprkos upornom poricanju instancionih ovlašćenja, Ustavni sud de facto postupa kao instancioni.

Proizlazi da pravo Ustavnog suda da poništava pravnosnažne odluke redovnih sudova i da odlučuje o žalbama zbog prestanka funkcije sudija – narušava nezavisnost sudske vlasti.

(Reč jednog od autora knjige Odnos Ustavnog suda i sudske vlasti – stanje i perspektive – izdanje Ceprisa uz podršku Fondacije za otvoreno društvo Srbija – na Okruglom stolu u Novom Sadu, 25. 10. 2019)

Povezani tekstovi