Vranjanski primer za celu Srbiju: Kako se Vranjanske tinejdžerke bore protiv nasilja nad devojkama u partnerskim odnosima 1Foto: VOjkan Ristić

U Organizaciji civilnog društva Odboru za ljudska prava Vranje ponosno ističu da je Dejana Stošić Dexi, jedna od vršnjačkih edukatorki Programa SOS Kutak za devojke, izabrana u oktobru 2018. godine, u mandatu od dve godine za Ambasdorku mladih Srbije u EU u okviru Mreže WAVE (Mreža Žene protiv nasilja).

U okviru kampanje „Step up“ aktivno radi na promovisanju Instambulske konvencije, rodne jednakosti, značaju povećanja svesti kod mladih osoba o sprečavanju nasilja. Odbor je najstarija nevladina organizacija na jugoistoku Srbije koji se bavi promocijom i zaštitom ženskih, kao i prava devojaka i tinejdžerki i kroz ovaj program, a u okviru „SOS kutka“.

– Ako se ja kao devojka, ne borim za svoja prava i prava drugih devojaka, ko će? A, borba je velika i nisam zadovoljna odnosom našeg društva prema devojkama, rodna ravnopravnost je više na papiru, za potrebe izveštavanja EU. U realnom životu, žene (ovde ne mislim na funkcionerke, političarke) i dalje nemaju svoj prostor gde mogu da istaknu svoje vrednosti.

Devojkama poručujem da danas nije sramota biti žrtva. Ne ćutite, nemojte kriti probleme, jer tako se ne rešava niti jedan problem. Ako prećutite nasilje i odete, velika je verovatnoća da će on nastaviti nasilje prema drugoj devojci, ženi. SOS Kutak za devojke Vranje je moj bazični program gde sa mojim drugaricama aktivno i uspešno već dve godine predstavljamo uspavanoj javnosti ono što se zove – rodno zasnovano nasilje. Sigurna sam, da ćemo da osnažimo svaku devojčicu da postavi jaku granicu nasilju u svom sadašnjem i predstojećem životu – vrlo iskusno, za svoje godine, govori za Danas Stošićeva, studentkinja i jedna od koordinatorki u programu edukacije SOS Kutka za devojke Vranje, jedini ovakav tim edukacije devojaka- tinejdžerki južno od Niša.

Vranjanski primer za celu Srbiju: Kako se Vranjanske tinejdžerke bore protiv nasilja nad devojkama u partnerskim odnosima 2
Foto:Vojkan Ristić

Da li devojčice i tinejdžerke moraju da vrište da bi ih neko čuo?

– Zašto žrtva, zašto devojka žrtva ćuti, zašto ostaje u toj partnerskoj vezi? Koji su razlozi zašto devojka trpi nasilje: zato što voli svog partnera, zato što nema podršku drugarica-porodice, prijatelja, on je uspešna i ugledna faca-plaši se da ne bude ismejana u društvu, ne zna da je to nasilje, veruje da će on da se promeni, porodica neće da me podrži, ostaću sama, kako da objasni-sramota je, imaju decu, preti batinama i ubistvom, ima pištolj… Jasno je svima, niko ne može da trpi nasilje. Da li devojčice moraju da vrište da bi ih čuli? I, da li taj vrisak mora da se čuje tek kada postane kasno? Onda, hajde da vrištimo zajedno! To je odgovor SOS.

Kutak zadevojke Vranje. Devojke ne žele da ćute, devojke jasno kažu ne nasilju nad devojkama, kroz sve svoje aktivnosti i širenje znanja o prevenciji nasilja – ističe Emilija Ničić, studentkinja, jedna od koordinatorki i vršnjačka edukatorka SOS Kutka za devojke Vranje.

U ličnoj karti ne piše da sam žrtva ili da ću biti selektovana žrtva?

– Ko sve danas može biti žrtva partenrskog nasilja? Da li u ličnoj karti piše da sam žrtva ili da ću jednog dana to postati? Da li se ona jednostavno pojavi u nečiji život ili je neko izabere?

Sa novinarima u Vranju smo o ovome razgovarali na jednoj našoj aktivnosti „Narandžasta Čajanka sa novinarima“ u okviru obeležavanja 16.dana aktivizma ove godine. Postoje velike predrasude kod većine, kao i kod pojedinih novinara, kada uzmu olovku i izveštavaju o nasilju nad devojkama i o njoj koja je žrtva nasilja. Ja i moje drugarice i sve devojke koje dođu na naše aktivnosti, postavile smo zadatak da razbijamo stereotipe, okove patrijarhata, da jačamo samopouzdanje devojaka, da pružimo podršku svakoj devojci sa iskustvom nasilja, naročito kada je okolina dodatno osuđuju i kada dodatno preživljava osudu za nasilje, koje ona i nije htela da joj se desi. A, to je niko ne pita! Pritisak okoline je toliko jak, tako da nam devojke pričaju kako one počinju same sebe da okrivljuju za nasilje koje su doživele. To je velika trauma u životu. Žrtva je kada devojka dobije šamar, žrtva je i kada, na žalost „ljubav“ završi smrtnim slučajem za ženu. Žrtva nasilja nikada nije kriva. Odgovornost je na onome ko vrši nasilje. Ali, u našim realnim životima, to je često obrnuto – beležimo i reči Natalije Dimić, učenice srednje škole u Vranju, koja je na ovaj način pronašla aktuelnu doslednost kroz aktivnosti SOS Kutka za devojke.

Veštine fizičke samoodbrane smanjuju traumu, spašavaju psihičku stabilnost

Vranjanski primer za celu Srbiju: Kako se Vranjanske tinejdžerke bore protiv nasilja nad devojkama u partnerskim odnosima 3
Foto:Vojkan Ristić

– Kao što žrtva može biti bilo ko od nas, tako i nasilnik može biti bilo ko. Ne piše na čelu da je nasilnik. Nasilnik ne bira mesto, ali često već „pikira“ svoju žrtvu. Nasilje nad devojkama je u porodičnom nasilju. Ali, uglavnom koriste razrađene metode koje skrivaju mukotrpno nasilje od očiju javnosti, porodice, drugarica. Nije sramota prijaviti nasilje, poruka je koju uvek prenosimo svim devojkama. Ali, zadatak svih nas je pitanje zašto žrtva ne može odmah da prijavi nasilje u pojedinim situacijama? Da li ja moju drugaricu dobro razumem kad mi priča o nasilju, da li je razumeju i da li joj veruju drugi – porodica, u školi, policija…? Jer, kada se čuje žrtva, odmah počne omalovažavanje, pa ona ga je izazvala, pa ona ide našminkana, izaziva ga kratkom suknjom… Ona postaje izolovana od okoline. A, nije ni sanjala da će jednog dana biti na primer silovana. A, šta doživljava ako ne kaže šta joj se desilo. Ona menja svoje psihičko stanje, preživljava traumu i ćuti. A, okolina je pita „Pa, šta ti je? Što si tako smrknuta? Što si zaćutala? Ništa ne radiš dobro kao pre? Nisi više zanimljiva za druženje. E, zato razvijamo i aktivnost veštine fizičke samoodbrane, gde devojke uče veštine za zaštitu u trenutku iznenadnog fizičkog napada devojke. Postoje jako dobri zahvati, pokreti za koje nije potreban dugotrajan trening. Ja sam posvećena ovoj oblasti i želim da svaka devojka zna kako da sačuva svoje psihičko zdravlje i izegne životnu traumu iznenadnog napada nasilnika – kaže Andrijana Milenković, učenica srednje škole u Vranju, vršnjačka edukatorka.

– Mi sa našim drugaricama na kreativnim radionicama, koje smo nazvale „Čajanke“ razgovaramo o svim važnim temama za devojke, koje one na papirićima ubace u teglicu. Temu koju izvučemo, mi vršnjačke edukatorke ili neka od devojaka-učesnica, priprema za sledeći susret. „Čajanka“ je bezbedno mesto, bezbedno vreme, bezbedan razgovor za svaku devojku. Primenjujemo princip „4 zida“, sve što kažemo, ostaje tu u prostoriji. Menjamo i naša iskustva koja imamo u partnerskim odnosima sa ovih naših -18 godina. Pa, ponekad smo i tužne kada shvatimo koliko su devojke u minus fazi u ljubavnoj vezi u odnosu na dečake. Naše teme su, na primer: prvi seks, sajber nasilje i opasnost, trgovina devojkama, rani brakovi, kada kažem ne – znači ne (granica silovanja), kako da prepoznam nasilnu partnersku vezu, ko mi može pomoći – iskreno priča Dejana Đorđević, učenica srednje škole u Vranju, vršnjačka edukatorka.

Širimo znanje o prepoznavanju rodnog nasilja, jačamo samopouzdanje devojčica

– Naše vršnjačke radionice u srednjim i osnovnim školama traju jedan školski čas i one su kretivne. Bazirane su na edukaciji, a li ne u smislu da mi namećemo neke stavove i naša mišljenja o nasilju, mi ne dajemo uputstva šta devojčice treba da rade, kako da se ponašaju.

Kroz vršnjačke razgovore, slikovite igrice, kroz interaktivni rad dajemo primere da prepoznaju šta znači nasilje, nasilnik, žrtva, krugove nasilja. Nama je drago kada sa devojkama nastavljamo razgovor i po dva sata duže. Jer, očigledno otvorimo mnoge životne teme iz partnerskog i porodičnog nasilja u njihovim životima. To je prava prilika, pravo mesto i način da devojčice istog uzrasta menjaju stavove o nasilju. Raduje nas kada dođu na „Čajanku“. To znači da širimo znanje, samopouzdanje devojaka koje postaju zainteresovane da nauče kako da postave granicu nasilju u njihovom životu. Susretnemo se na ulici, u kafiću i pitaju kada ćemo ponovo da se družimo, hajde da zaustavimo to nasilje nad devojčicama. To znači da sa nama devojčice osećaju sigurnost u problemima i nasilju koje je svuda oko nas, – kaže Sara Savić, učenica srednje škole u Vranju, vršnjačka edukatorka.

Više od 2.500 devojaka aktivirano za dve godine u SOS Kutku

– Samoodbrana je odgovor dosadašnjem broju napadnutih i ubijenih devojaka i žena. Koncept naše samoodbrane je povećanje znanja o prepoznavanju mehanizama rodno zasnovanog nasilja nad devojkama kao i fizička samoodbrana kroz učenje veština za zaštitu u trenutku iznenadnog napada devojke. Povećanje prevencije kroz veću primenu Istanbulske Konvencije predstavljaju okvir rada Programa SOS Kutka za devojke Vranje. Aktivnosti prevencije državnih institucija od rodno zasnovanog nasilja nad devojkama u Srbiji su minimalne.

Paralelno društvene mreže i mnogi mediji sa posebnim žarom, rečnikom žute štampe izveštavaju o detaljima nasilja nad devojkama (koje su često maloletne), o njihovoj patnji, traumi, osudama „da je ona kriva“. Preko 2.500 devojaka je za dve godine rada, učestvovalo uaktivnostima SOS Kutka za devojke: tematske vršnjačke radionice u srednjim školama uVranju, kreativne radionice za devojke „Čajanke“, ulične akcije, kampanje, performans,filmsko veče… Naše vršnjačke radionice su izuzetno posećene, često prisustvuje preko trideset do čak i pedeset devojaka na samo jednoj radionici. Vidljivo je interesovanje devojaka za proverenim informacijama plus, kada se tome doda i oblast nasilje nad devojkama u partnerskim odnosima. Na osnovu ovoga da se zaključiti i veliko prisustvo nasilja u njihovim životima. Za nas u Odboru za ljudska prava Vranje i u timu vršnjačkih edukatorki SOS Kutka za devojke to je veliki izazov. Naš zadatak je da devojke adolesctenkinje naučimo da na vreme prepoznaju pravo lice nasilja, da na vreme zatvore vrata nasilju i ne dozvole da uđe u njihov život. Da izbegnu životnu zamku mnogih devojaka i da kažu Ne nametnutom nasilnom stilu života sa stereotipima prema ženama – precizno objašnjava Suzana Antić Ristić iz Odbora za ljudska prava Vranje.

Instanbulska konvencija osnov i pravac dalje edukacije

U okviru Odbora za ljudska prava Vranje, 2017. godine, počeo je sa radom SOS Kutak za Devojke Vranje. Aktivnosti su proizišle iz višegodišnjeg iskustva i rada tima SOS telefona Vranje sa devojkama, adolescentkinjama koje su u svojim porodicama odrastale u atmosferi porodičnog-partnerskog nasilja. U fokusu SOS kutka za devojke Vranje je unapređenje prevencije, promocija i veća primena Istanbulske Konvencije. Aktivnosti su posvećene prevenciji, prepoznavanju, zaštiti devojaka od rodno zasnovanog i partnerskog nasilja. Do sada je edukativnim radionicama u srednjim i osnovim školama na jugu Srbije, na kreativnim radionicama “Čajanke”u prostorijama SOS Kutka prisustvovalo preko 2.500 devojaka uzrasta trinaest do 18 godina.

– Naš cilj je da u direktnom radu sa devojkama prenesemoinformacije o samozaštiti od partnerskog nasilja, da prepoznaju mehanizam nasilja, kako da sezaštite, kako da se osnaže, da sačuvaju samopouzdanje, kako da postavljaju granice nasilničkom ponašanju prema njima“ – poručuju iz Odbora za ljudska prava u Vranju.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.