Antić obećao neostvarive rezultate RTB-a 1Foto: rtb bor

Iz tog ministarstva, međutim, nismo dobili odgovore na pitanja kolika je sadašnja proizvodnja bakra kao i kada bi kineski Ziđin to mogao da ostvari.

Za razliku od optimizma ministra, stručnjaci tvrde da su takve procene proizvoljne, a računica nejasna i sa stepenom ispunjenja jednaka formuli „možda hoće, možda neće“. Kažu da je previše objektivno nepoznatih kategorija da bi iole ozbiljna procena mogla da se da.

– Teško je utvrditi na šta je ministar mislio kada je govorio o učešću proizvodnje bakra, jer mi imamo i uvoz, izvoz, proizvodnju, valjaonicu, svašta se od toga može, prema potrebi i očekivanom efektu, uključiti u računicu. Naravno da će posao sa Kinezima omogućiti rast i uvećanje BDP-a, ali mi ne znamo detalje ugovora da bismo mogli da utvrdimo koliko će to tačno doprineti razvoju zemlje. Ne znamo ni da li ćemo naplatiti ekološku štetu, jer će otvaranjem rudnika doći do velikih iskopavanja, odvajanja jalovine, a kako ni naknada za mineralne sirovine, rudna renta nije menjana, pitanje je koliko će se novca sliti u budžet – kaže konsultant Milan Kovačević.

On dodaje da sve to unosi nove nepoznate u jednačinu koja bi trebalo da pokaže dobit iz tog posla, a pri svemu tome, ne zna se ni koliko će BDP u narednom periodu da raste, pa je nemoguće utvrditi ni koliko će u njemu biti učešće bilo koje grane. „Svetska banka je upravo objavila da očekuje rast srpskog BDP u prošloj godini do 3,5 odsto, domaće vlasti su procenjivale 4,4, a pri tom su prošle godine napravili reviziju metode obračuna iz koje smo dobili uvećanje od sedam odsto. Takođe, nije samo BDP merilo uspešnosti, tu je segment rasta ukupnih prihoda države, prihoda građana, kvaliteta života“, objašnjava Kovačević.

I profesor Ekonomskog fakulteta Ljubodrag Savić kaže da izjava ministra lepo zvuči, ali da je previše nepoznanica da bi bila izvesna.

– Procene bi morale da budu mnogo opreznije. Ne sumnjam da će sa Kinezima proizvodnja u Boru da raste, oni su ambiciozni i urade ono što planiraju, ali tehnički nije moguće da povećaju pet do šest puta proizvodnju u tako kratkom vremenu, čak i uz njihovu poslovičnu brzinu. Prvo, novi rudnik, „Čukaru Peki“ na koji se računa, ne može tako brzo da se izgradi, a siguran sam da Kinezi neće ponoviti greške koje su dovele Bor u bezizlaznu situaciju – da zaustavi istraživanja i nove projekte. A i za to je potrebno vreme. Tu je i pitanje infrastrukture jer da bi prodavali proizvod potrebna je železnica, možda transport Dunavom ili neki treći put, ali studije o tome još ne postoje. Dalje, ni nova topionica nije projektovana za proizvodnju od 250.000 tona, morali bi kapaciteti da se šire – objašnjava Savić.

Ističe da se u velike planove uključuje i pitanje cene na koju nijedna strana ne može da računa. Ona zavisi od svetskih berzi i u poslednjih desetak godina kretala se u rasponu od oko 3.000 do preko 11.000 dolara za tonu. To efekte uvećanja proizvodnje ne može učiniti izvesnim.

– Ipak, siguran sam da će RTB pod Kinezima da raste, ali mnogo važnije pitanje je šta mi kao država dobijamo time. Za sada, znamo da će nekoliko hiljada ljudi da radi, imaće redovne plate, doprinosi će ići u budžet, kineska strana će uredno da isplaćuje rudnu rentu, porez i delimično PDV, za mali deo proizvodnje koji se plasira u zemlji. Za izvozne kontingente PDV se vraća izvozniku. Bio bih mnogo sretniji da je RTB ostao u našem vlasništvu i da smo ga mi tako razvijali, efekti bi bili daleko bolji za budžet, ali je očigledno da to nismo mogli. Ako gledamo iz tog ugla, koji je za ishod imao katanac na jamama, onda je posao sa Kinezima sjajno urađen – kaže Savić.

Ili će BDP da se prepolovi, ili će se cena bakra udvostručiti

Da bi za nekoliko godina, kako je to izračunao ministar Aleksandar Antić, proizvodnja bakra dostigla pet odsto BDP-a (koji će, po proceni Svetske banke, sa rastom od 3,5 do četiri odsto, dostići do 48 milijardi dolara) morala bi na tržištu da se postigne vrednost od 2,4 milijarde dolara. To može da se dogodi ukoliko se uveća proizvodnja od sadašnjih 40.000 na 400.000 tona, pri sada prosečnoj ceni od nešto ispod 6.000 dolara. Ili, ako je realna procena da će proizvodnja da dostigne 250.000 tona, cena bi morala da bude skoro dvostruko veća i ili pak da se BDP – drastično smanji.