Digitalno pregalaštvo

Veselin Jevrosimović Onlajn prodaja, odnosno e-trgovina (e-commerce) postala je pojava o kojoj se kod nas mnogo govori i piše, a posebno raduje uspostavljanje prvih domaćih pejment provajdera (e-payment provider). Reč je, naime, o organizacijama koje omogućuju plaćanje elektronskim putem, najčešće onlajn procesiranjem kreditnih kartica, mada postoji i takozvani elektronski keš, kao i neki drugi vidovi bezgotovinskog plaćanja koji kod nas tek treba da zažive. Time se otvara prostor za postavljanje velikih onlajn prodavnica sa bogatom ponudom, efektnim sistemom dostave, korisničke podrške i pratećih usluga. Ništa manje nisu značajne ni očekivane pristupačnije cene od dosadašnjih budući da su sve postojeće e-prodavnice i inicijative na ovom polju uglavnom poticale od malih fleksibilnih firmi koje su koristile inostrane servise naplate putem Interneta, a to obično znači znatno više provizije i procedure koje su komplikovane sa pravno-knjigovodstvenog stanovišta. Sve to nagoveštava ubrzani razvoj elektronske trgovine i nove mogućnosti za korisnike.
Ono o čemu se mnogo manje govori jeste elektronsko poslovanje kao širi pojam koji podrazumeva obavljanje poslovnih procesa korišćenjem automatizovanih softverskih sistema najčešće baziranih na Internet tehnologijama i modernim telekomunikacijama. Uspešna primena e-business modela pruža neverovatnu fleksibilnost, smanjuje ukupne troškove poslovanja, a softverska rešenja nadoknađuju nedostatak većeg broja zaposlenih, ako ne i čitavih sektora. Na taj način male kompanije postaju neuporedivo konkurentnije i posluju kao da su veće i bolje organizovane. Posebno je značajno naglasiti da primena ovakvih rešenja od strane dovoljnog broja firmi (neka vrsta kritične mase) forsira i ostale da im se pridruže pošto oni koji ne mogu da se povežu sa partnerima neće opstati na tržištu. Konačno, država u kojoj se intenzivno primenjuje elektronsko poslovanje postaje konkuretnija na svetskom tržištu i daleko zanimljivija za strana ulaganja i strateška partnerstva – a to je upravo ono što nama treba. Naravno, elektronsko poslovanje nije rezervisano samo za male i fleksibilne. Čak je i sam pojam „biznis“ iskovao Louis V. Gerstner, izuzetno uspešni CEO kompanije IBM u periodu od 1993. do 2002. godine. Njegova strategija elektronskog poslovanja uspela je da spase IBM od sigurne propasti početkom devedesetih i da toj kompaniji obezbedi stabilan rast i razvoj. Gerstner je pravilno zaključio da će tržište elektronskog poslovanja rasti po stopi od 20 odsto godišnje, dok će rast svetskog IT tržišta u najboljem slučaju dosezati do 11 odsto, kao i da će usluge u odnosu na hardver i softver činiti čak 60 odsto potencijala elektronskog poslovanja. Ne treba zaboraviti da je IBM najveća svetska kompanija koja se bavi uslugama i poslovnim rešenjima.
Šta je, dakle, elektronsko poslovanje? Za razliku od e-trgovine gde je u suštini bitna samo prodaja putem Interneta, e-biznis podrazumeva korišćenje mogućnosti savremene računarske tehnike i telekomunikacija u svim procesima prisutnim u radu jedne kompanije, uključujući i povezivanje sa dobavljačima i korisnicima. Zbog toga je presudno da u firmi postoji strategija primene elektronskog poslovanja kako ne bi došlo do toga da se informacioni sistem svede na hrpu nepovezanih aplikacija koje se nekonzistentno koriste ili, što je još gore, uopše ne koriste. Uspešno primenjen, e-business uključuje rešenja za upravljanje odnosima sa korisnicima (CRM), planiranje i upravljanje resursima (ERP), upravljanje dokumentima (DMS) i ljudskim resursima (HR). Komunikacija obuhvata Internet telefoniju (VOIP), elektronsku poštu, web konferencije, upravljanje sadržajima (CMS) i druge metode, a elektronska trgovina B2B i B2C rešenja, odnosno upravljanje prodajom, nabavkom i zalihama, pri čemu tome bitnu ulogu igra i Internet marketing. Već sam rekao kako bi intenzivniji razvoj elektronskog poslovanja mogao biti blagorodan za ukupni razvoj privrede naše zemlje. Potrebno je, međutim, obezbediti određene preduslove, što nije ni malo lako, pogotovo ako ne postoji razumevanje problema. Najpre nam treba odgovarajuća infrastruktura. Svi pokazatelji govore da je primena računara u kompanijama gotovo stoprocentna i to je dobra vest. Loše je što broj korisnika Interneta ne prelazi 20 odsto i što brza Internet konekcija uglavnom nije dostupna u malim sredinama čijoj bi privredi elektronsko poslovanje najviše pomoglo. Srećom, evidentan je napredak na tom polju počeo od uvođenja ADSL linija, preko bežičnog umrežavanja, do unapređenja kapaciteta dobavljača Internet usluga. Poseban problem je nedostatak edukacije o mogućnostima modernih tehnologija, postojećim rešenjima i prednostima koje ona mogu doneti, a broj domaćih kompanija koje se bave nekom vrstom misionarskog delovanja u ovoj oblasti još uvek je nedovoljan. Svestan rizika da se ponavljam, moram još jednom da ukažem na potrebu za centralnom državnom institucijom koja bi se bavila strategijom domaće IT industrije, definisanjem prioriteta i standarda, razvojem infrastrukture, pomaganjem u boljem iskorišćenju potencijala savremenih tehnologija, pa i širenjem vizije gospodina Gerstnera.