Glavni razlog skromnog rasta je nizak nivo investicija 1Foto: Worldbank.org

Kako procenjujete ekonomski razvoj Srbije u ovoj godini nakon prošlogodišnjeg rasta od 4,4 odsto?

Snažan prošlogodišnji rast bio je donekle posledica niske osnovice s obzirom da se privreda oporavljala od šokova iz 2017. godine (posebno u oblasti poljoprivrede i energetike). Nažalost, za 2019. očekujemo povratak na umerenije stope rasta od 3,5 odsto. Kažem nažalost zato što bi srpska ekonomija mogla i trebalo bi da raste mnogo brže s obzirom na industrijsko nasleđe, lokaciju i pristup  nekim od najvećih tržišta (poput EU, Rusije i Kine) po povoljnim uslovima.

Pre godinu dana rekli ste da je Srbiji potreban rast od najmanje pet odsto kako bi se sustigla Evropa za 15 godina. Šta je neophodno da se postignu takve stope rasta?

Glavni razlog i dalje skromnog rasta u Srbiji je nizak nivo investicija, i javnog i privatnog sektora. U Srbiji, godišnje investicije su u proseku oko 20 odsto BDP-a, dok su u brzorastućim ekonomijama investicije oko 30 odsto BDP-a.

Dok su državne investicije povećane od 2018. godine, investicije privatnog sektora su na nivou od 16 odsto BDP-a što je i dalje značajno ispod nivoa tipičnih za brzorastuće CIE zemlje.

Drugo pitanje je struktura tih investicija, što se odnosi na njihov kvalitet i mogući uticaj na rast. Javne investicije bi trebalo da se fokusiraju na izgradnju nove infrastrukture koja povezuje kao i na ubrzanje realizacije projekata koji su već započeti.

Investicije privatnog sektora (domaće i strane) trebalo bi da budu promovisane u sektorima koji obezbeđuju visoko kvalitetne poslove i gde je dodata vrednost najviša, tako stimulišući lokalne lance vrednosti.

Srbija se predugo fokusirala na promociju investicija koje se odnose isključivo na problem nezaposlenosti. Vreme je da se fokus prebaci na sektore gde inovacije, nove tehnologije i visoko kvalifikovan rad igraju glavnu ulogu.

Da li je poslovno okruženje odgovarajuće za takav privredni rast? Šta vidite kao najvažnije stvari kako bi se unapredila poslovna klima?

Srbija je učinila mnogo na popravljanju poslovnog okruženja od ulaska u tranziciju ka tržišnoj ekonomiji, ali kao što je Duing biznis 2019 pokazao ima mesta da se još popravi.

Prvo, konzistentnost reformi u celoj ekonomiji i ritam implementacije reformi. Na primer, pitanje vladavine zakona: kada govorimo o indikatoru u izveštaju Duing biznis izvršenje ugovora, Srbija je slabo rangirana u odnosu na okolne uporedive zemlje.

Potrebno je mnogo više vremena da se izvrši ugovor (u proseku 635 dana) i košta skuplje od regionalnog proseka. Drugo, skorašnji izveštaji o pogoršanju u upravljanju prema međunarodnih istraživanjima su zabrinjavajući. Investitori obraćaju pažnju na ova rankiranja i ona nisu dobar signal za investicionu klimu.

U jednom intervjuu rekli ste da je država tokom tri prethodne godine (2015-2017) potrošila više od dve milijarde evra na preduzeća u državnom vlasništvu. Kako ocenjujete dosadašnje reforme državnih preduzeća? Šta je ostalo da se uradi u toj oblasti?

Mnogo je urađeno na rešavanju portfolija bivše Agencije za privatizaciju. Od skoro 600 kompanija, ovaj portfolio je pao na ispod 100 preduzeća.

Nedavne privatizacije velikih kompanija kao što su RTB Bor i Galenika su važni koraci. Ipak, preostala preduzeća trebalo bi da budu rešena uskoro.

Preostala javna i državna preduzeća zahtevaju čvršće i transparentije upravljanje i rukovodstva koja reaguju na tržišne signale. U vezi upravljanja, Zakon o javnim preduzećima pruža solidan okvir, međutim primena je slaba – rukovodioci javnih preduzeća su vršioci dužnosti dugo vremena, javni i transparentan izbor izbor menadžera je skoro nepostojeći, a i odgovornost menadžera javnih preduzeća često izostaje.

Koji su efekti prevelikih državnih preduzeća na ostatak privrede?

Postoje direktni i indirektni troškovi. Kada govorimo o direktnim, neka državna preduzeća dobijaju značajne subvencije ili dobijaju podršku uprkos akumuliranim obavezama.

Na primer, u 2018. godini 300 miliona evra je transferisano javnim preduzećima u vidu subvencija. Indirektni troškovi su značajni, iako teško merljivi.

Prisustvo državnih preduzeća u mnogim sektorima rezultuje nejednakim uslovima poslovanja, što odbija produktivne i inovativne investicije privatnog sektora.

Takođe, neefikasnost državnih preduzeća koja obezbeđuju usluge ostatku ekonomije rezultuju u manjoj ukupnoj konkurentnosti srpskih preduzeća. Srbija plaća za te “tihe troškove”.

Svetska banka pomaže vladi u reformi plata u javnom sektoru. Primena zakona je odložena za godinu dana. U čemu su problemi sa ovom reformom? Šta bi njom trebalo da se postigne?

Svetska banka podržava reformu javnog sektora u Srbiji od 2014. godine. Dali smo podršku pripremi zakonskog okvira za novi sistem plata. Taj zakon iz 2016. podržava princip “jednaka plata za isti rad” i traži veću konzistentnost i transparentnost plata u javnom sektoru.

U decembru 2018. vlada je odložila potpunu primenu zakon za još jednu godinu. Međutim, bilo je razočaravajuće videti da vlada podiže plate u određenim sektorima pre nego što je novi sistem plata ustanovljen.

Banka veruje da regulisanje plata u javnom sektoru treba da bude glavni prioritet vlasti. Dobili smo uveravanja da ova povećanja neće podriti novi sistem plata i da država ostaje posvećena primeni zakona do kraja 2019. godine.

Ovo bi trebalo da obezbedi da svi zaposleni u javnom sektoru budu plaćeni po novom sistemu od januara 2020. godine. Ovo bi bilo veliko dostignuće i Svetska banka ga podržava.