Nekad radna organizacija za ponos, „Zorka Oprema“, koja je izgradila fabriku keramičkih pločica, održavala“ Mineralna đubriva“ i većinu drugih „Zorkinih fabrika“, u maju 2001. godine otišla je u stečaj.
I to je bilo sporno jer su potraživanja bila veća od dugovanja, a među dužnicima bio je i EPS. Međutim, još dva meseca pre stečaja sudskim rešenjima radnicima je trebalo da se isplati po zaostalih 27 ličnih dohodaka. I od tada za oko 200 radnika, evo već 16 godina, traje neverovatna potraga za pravom i pravdom. Za većinu radnika ta dugovanja iznose 1,5 miliona dinara, a pojedincima se duguje i duplo veća suma. Za to vreme izvršioci im kucaju na vrata, pokazujući opet neki drugi nalog, za popis stvari i slične nemile zahteve. Imali su obećanja da će sve biti završeno zaključno sa 2012. godine, i opet prođoše godine. Konsultovali su i međunarodni sud u Strazburu, kažu im da bi dobili spor sa državom, ali opet radnici nemaju čime da plate tužbu. Radisav Kedić, Kedić, nekadašnji predsednik Sindikata u „Zorka Opremi“, zastupa 80 radnika obratio se brojnim institucijama, ali su ga slali od ministarstva do ministarstva, od nemila do nedraga, i opet je na početku. Posle svega obratio se pismom novinarima: „Pisao sam nekadašnjem premijeru a sadašnjem predsedniku, ministarstvima, drugim institucijama, svi se oglušuju i šalju me u krug od jednih do drugih i na kraju ništa. Pitam javno predsednika zar su njemu preči azilanti nego građani Srbije. Kad već nudi azil i državljanstvo molio bih ga da mi omogući da pređem sa celom svojom porodicom u kampove gde su azilanti jer bih tako jedino bio obezbeđen. Predsednik se hvali suficitom u milijardama dinara, pa ne znam na šta troši novac kada ne mogu da se isplate dugovanja prema radnicima. Teško mi je palo kada je u onim teškim danima poplava Aleksandar Vučić na pitanje novinara šta će sa radnicima kojima se duguje doslovce rekao: „Ne znam šta ću da radim sa ovim mrtvacima koje mi je ostavio stari režim.“ On smatra da je ovo njegova dedovina, da će takav ući u istoriju. Ne znam kako će ga narod pamtiti, ovo sve što on radi može i „baba Joka“. Smanji plate, oduzmi penzije, ne daj nikakva povećanja…“
Radisav Kedić kaže da je jedino za sada dobijao poziv da koristi socijalnu pomoć, ali da je to zaista sramota. Pre svega jedne države, gde se ne poštuje ni sudsko izvršno rešenje.
Inače, od nekadašnjeg industrijskog giganta „Zorke“ sa oko deset hiljada radnika ugašena je fabrika“Zaštite bilja“ koja je držala 40 odsto nekadašnjeg jugoslovenskog tržišta, kao i „Obojena metalurgija“ koja je proizvodila 40.000 tona cinka i radila čak i u vreme sankcija. U ove dve fabrike radilo je oko 1500 radnika. Ništa bolje nije prošao ni „Zorka transport“ sa nekoliko stotina radnika, a najveća fabrika „Mineralnih đubriva“ sa oko hiljadu radnika prodata je „Viktoriji“, ali samo kapital, dok stotine radnika imaju potraživanja od države iako imaju sudske presude.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
