Foto: Beoinfo (arhiva)

Ipak, to najzahtevnije i najskuplje poglavlje neće morati u startu da bude kompletnmo zatvopreno, već će neke od najvažnijih oblasti moći da se rade i nakon pridruživanja, čak narednih 15 do 25 godina.

Ono što bi pre zatvaranja morala da ispuni, “teško” je oko tri milijarde evra, a osim početnih pomaka u upravljanju komunalnim otpadom, vodama i industrijskim zagađenjem, odnosi se i na horizontalno zakonodavstvo koje mora da se usaglasi sa evropskim i na procedure u procesima zaštite prirode poput specifičnih životnih staništa ili zaštićenih područja, rečeno je na prvom brifingu za novinare koje je povodom ove teme organizovalo Ministarstvo zaštite životne sredine.

– U poslednjih 20 godina, u saniranje posledica klimatskih promena, od poplava i klizišta do suša i požara, uložili smo toliko novca koliko bi nam bilo potrebno da završimio 80 odsto radova na njihovom sprečavanju. Ti radovi su sada pred nama, i Ministartsvo je stvorilo administrativne okvire za zaštitu životne sredine. Međutim, zaštita mora počivati na na društveno usvojenom sistemu vrednosti i nije moguće bez promene svesti o značaju ekologije. Zato bi prvo morali da znamo da se ovaj posao radi ne zbog Brisela i EU, nego zbog naših građana – rekao je Ivan Karić, državni sekretar u tom Ministarstvu i šef Pregovaračke grupe za Poglavlje 27, koji ističe da je toku neformalnih razgovora Srbija dobila visoke ocene za nacrt pregovaračke pozicije.

Prema podacima Ministarstva, svega 55 odsto populacije povezano je na kanalizacionu mrežu, pri čemu se svega 7,3 odsto tih otpadnih voda biološki tretira, dok je procenat hemijske obrade još niži. Prosečna starost mreže je 35 do 40 godina a neophodno je da se izgradi još 10.400 kilometara cevovoda kao i 359 postrojenja za prečišćavanje što bi, ukupno, bila investicija od 3,4 milijarde evra.

Takođe, najveći deo komunalnog čvrstog otpada ne odlaže se na deponije, jer ih ima samo deset, odnosno osam regionalnih i dve opštinske i one uspevaju da skupe oko 30 odsto smeća, dok sve ostalo završava na oko 3.500 neuređenih smetlišta. Svega tri odsto otpada se reciklira a zahtevi EU su da se dostigne najmanje 50 odsto do 2020. a do 2035. oko 65 procenata.

Poseban problem je industrijski otpad, naročito onaj koji se više decenija taložio u preduzećima koja nisu našla vlasnike i čija je budućnost neizvesna. Ali za pristupanje EU osim rešavanja takozvanog istorijskog otpada, potrebno je da se koncipira i primeni čitav set mera kojima se sprečava da privredni razvoj zagadi životnu sredinu, istakao je Karić.