Gotovo 80 odsto flaširane vode iz srpskih izvora proizvode fabrike koje su u rukama stranih kompanija. Od oko 300 izvorišta, tek trećina, ali najkvalitetnijih i najbogatijih, koristi se za plasman na tržište, a s obzirom na to da je reč o strateškoj sirovini, kojom će se u budućnosti meriti bogatstvo nacija, malo je učinjeno na zaštiti tog resursa.

                       

– Srbija je u tišini prodala izvorišta vode bez javne rasprave, bez mišljenja javnosti i saglasnosti svojih građana. Naša zemlja nije iskoristila šansu da kroz svoj najbogatiji prirodni resurs državu pretvori u strateški važnu i bogatu zemlju. Tih 60 miliona evra ostvarenih prodajom nije iskorišteno da se reše problemi sa vodosnabdevanjem u našim gradovima – kaže ekonomistkinja Nada Vidović.

Ona je na predavanju pod nazivom „Voda kao javno dobro ili strateški interes“, koje je organizovao Zrenjaninski socijalni forum, upozorila na novi korak koji se priprema, a to je privatizacija javnih vodovoda, čime Srbija u potpunosti gubi samostalnost u raspolaganju ovim resursom.

Vidovićeva je podsetila da izvorom Vlasinačke Rose, koja inače drži gotovo 15 odsto srpskog tržišta flaširanih voda, sada upravlja jedna od najvećih kompanija i eksploatatora vodnih resursa širom sveta, kompanija Koka-Kola.

– U februaru 2005. godine svetske kompanije Koka-Kola i Koka- Kola HBC kupile su po ceni od 21,5 miliona evra srpsku fabriku Vlasinka koja proizvodi mineralnu vodu „Rosa“. U tom regionu sada se pribojavaju da sledi nestašica vode, i da će Koka-Kola pokušati da iscrpi što više može vode za što kraće vreme, čime će oštetiti ravnotežu prirodnih podzemnih rezervoara, koji često zavise jedan od drugog. Koka-Kola je to isto već uradila u Ugandi – tvrdi Vidovićeva.

Ona ukazuje da su strane firme do izvorišta vode dolazile i putem Beogradske berze, kupovinom akcija punionica vode, što je slučaj prehrambene industrije „Kolinska“ iz Slovenije, koja je 2002. godine prva stekla vlasništvo nad „Palanačkim kiseljakom“ iz Smederevske Palanke, tako što je otkupila kontrolni paket akcija na berzi.

Jedna od najznačajnih privatizacija fabrika vode u Srbiji, ističe Vidovićeva, odigrala se 2004. godine, kad je većinski paket akcija srpskog Brenda „Knjaz Miloš“ iz Aranđelovca otkupila Danube Food Group. Inače, tom fabrikom koja drži 24,36 odsto srpskog tržišta flaširanih voda danas upravlja holandski Clates holding koji je pod kontrolom takođe holandskog Adriatic BidCo B. V.

Druga po prodaji, BB Minakva, koja drži 18,5 odsto tržišta, u vlasništvu je Global Water investment grupe sa Devičanskih ostrva. Vidovićeva dodaje da su za 26,5 miliona evra Beogradsku industriju piva, koja eksploatiše i flašira mineralnu vodu, kupili u julu 2007. godine litvanska firma Alita i švedska United Nordic Beverages. Takođe, u septembru 2008. godine, za četiri miliona evra država je prodala preduzeće „Nova Sloga“ iz Trstenika, koje proizvodi „Mivelu“, jednu od najkvalitetnijih domaćih voda čiji je tržišni udeo sada nešto iznad pet odsto. Kupac “Mivele” je beogradski Frikom, čiji je vlasnik Agrokor, hrvatskog biznismena i prema Forbsovoj listi jednog od najbogatijih ljudi na Balkanu – Ivice Todorića.

U vlasništvu domaćih firmi ostala je fabrika mineralne vode „Heba“ iz Bujanovca, prodata je u novembru 2008. godine, za 2,5 miliona evra preduzeću Nektar iz Bačke Palanke. Slično je i sa prokupačkim „Milanom Toplicom“, koga je u aprilu 2011. država prodala za 165 miliona dinara beogradskom preduzeću Invest-import international.

Međutim, Vidovićeva upozorava da na prodaju čekaju još i Ribarska banja, Banja Žubor, Specijalna bolnica Banja Koviljača, kao i druge specijalne bolnice koje se, ne slučajno, nalaze na izvorima geotermalnih ili mineralima bogatih voda.

Povratak Vodavode

Do pre nekoliko godina na srpskom tržištu dominantan domaći brend bila je Vodavoda, koja je započela i izvoznu ekspanziju. Ipak, nakon što je fabriku preuzeo poznati košarkaš Vlade Divac, ona je zapala u teškoće, u jednom trenutku se verovalo da će izvorišta i oprema biti prodati kompaniji iz Bahreina, ali je te planove sprečilo otvaranje stečaja. Spor oko vlasništva tog preduzeća, između osnivača Vojina Đorđevića i Divca, još uvek traje. Đorđević je u međuvremenu na svom izvoru u susedstvu prve fabrike otvorio novo postrojenje i Vodavoda je ponovo počela da se bori za poziciju u domaćim trgovinama, dok je put ka kupcima sa Dalekog istoka već uveliko trasiran.

Žalba Povereniku

Da priča o eksploataciji vode nije za vlast ugodna, signalizira činjenica da od Ministarstva poljoprivrede Danas ni posle više od mesec dana nije mogao da dobije podatke o tome koliko država naplaćuje naknadu za eksploataciju tog dobra, koliko je pojedinačno zaduženje domaćih fabrika kao i to koje od njih i koliko duguju po tom osnovu. Zbog ćutanja administracije Danas je podneo žalbu Povereniku za informacije od javnog značaja.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

24 reagovanja na “Srbija je u tišini prodala izvorišta”

  1. Nije sporno vlasnistvo kao takvo dok god firme vode uspesna rukovodstva koja uredno isplacuju plate, naknade za eksploataciju voda, poreze i sve ostale dazbine. Sta nam vredi domace vlasnistvo nad Srbijagasom kad ga decenijama vodi jedan Bajatovic/SPS i pravi gubitke uprkos desetkovanoj ceni gasa na svetskom trzistu hraneci posrednika Jugorosgas u Svajcarskoj? Dakle, drzava mora da ima institucije bez obzira na sastav trenutne vlade a koje ce ovo uspesno da prate i ako treba i sankcionisu a ne da spavaju i cute!

    • Sporno je vlasnistvo. Vode bi trebale da su pod kontrolom drzave, dakle naroda, a upravljanje povereno profesionalnom menadzmentu koje bi odgovaralo za bilo kakve smetnje u uvecanju budzeta od prodaje vode. Voda pripada gradjanima Srbije i ako se prodaje gradjani Srbije moraju dobijati novac, odnosno izgradnju puteva, skola, bolnica, obdanista. Trebalo bi pokrenuti referendum i fabrike povratiti po istoj ceni po kojoj su i prodate uz umanjnjenje za eksploataciju i uvecanje za investiranja koja su ucinjena ali po amortizovanoj vrednosti.

  2. Dana 21.03.2014god. dobren je plan detaljne regulacje za Miljakovac 2 i time je apsolutno ugrozen opstanak izvora najcistije vode u Beogradu,Miljakovackog izvora.
    U predlogu plana pise da na placu „nisu nasli izvor“,tj. „nista od javnog znacaja“,a u prolece 2013 su“sasvim slucajno“ nestala dve,od tri izvora koja su napajala cesmu !
    Gradjani okupljeni u udruzenje „Cuvari izvora“ bore se da sprece ekolosku(1,5 ha sume,namenski posedjene da spreci kliziste),geolosku(prikriveno ,ali dokazano kliziste),humanitarnu(postojece zgrade iznad u velikoj opasnosti),socijalnu(veliki broj korisnika iz celog grada koristi ovu vodu,a litar je u prodavnicama oko 50 din.),zdravstvenu(korisnici tvrde da je lekovita) katastrofu.
    U tom cilju 24.06.2014god. urganizujemo protest i koncert na izvoru,gostovace Beogradski Sindikat i jos nekoliko gostiju.
    Pridruzite nam se.

    • Bez namere da se pravim pametan, ali eksploataciju vode kontroliše država na način koji, prema propisima, treba da obezbedi dovoljne količine vode za svakoga. Pravo na eksploataciju mora da se obnovi svakih pet godina, a obnavljanje se dozvoljava ako elaborat o rezervama vode daje propisane rezultate. Znači, sistem koji postoji prethodnih petnaest godina štiti javni interes. Ja ne znam da li se sistem poštuje, ali ekonomska analiza koja je Dat u tekstu nije dovoljno temeljna.

      • Koji javni interes?Kapitalisti je jedini interes profit i kako ga ostvariti.Vi mislite da će on voditi računa o javnom interesu kao i država koja je prodala taj javni interes?

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.