Kako dva inspektora mogu da kontrolišu ceo Srednji Banat: Ranko Hrnjez Foto: Miroslava Pudar

Pitanje je kako definišemo rad na crno, po nama je rad na crno svaki nezakoniti rad. Recimo, kada imate ljude u bolnici koji 18 godina rade na određeno vreme ili desetine hiljada mladih žena u prosveti i javnom sektoru kojima je zbog rada na određeno vreme i Uredbe o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru uskraćeno pravo na materinstvo, to se sve može smatrati nezakonitim radom, objašnjavaju za Danas u Nezavisnom sindikatu javnih službi.

– Nemamo saznanja da u javnom sektoru ima onoga što se smatra klasičnim radom na crno, kada su radnici neprijavljeni, sem povremenih i privremenih poslova. Ni u industriji više toga nema, ali ne zbog toga što je država nešto uradila da to spreči već zato što su ljudi isterani iz zemlje, otišli u inostranstvo u potrazi za poslom. Imamo situaciju da radnike ne možete da nađete zbog toga. Na ovim prostorima većina porodica živi od doznaka svojih članova, koji rade u inostranstvu a ne od proizvodnje koja je ostvarena u našem kraju i gradu. To trenutno oblikuje sliku tržišta rada s tim da ne kažemo da rada na crno nema – objašnjava Ranko Hrnjez, generalni sekretar Nezavisnog sindikata javnih službi Vojvodine.

Prema njegovim rečima, Zakon o radu iz 2014. godine otežava inspekciji dokazivanje da neko radi na crno, pa se dešava da neki poslodavci stalno imaju probni rad.

– S obzirom na to da se inspekcija mora najaviti, poslodavci se spreme za kontrolu. Dalje, inspekciji rada su uskraćene neke nadležnosti, broj inspektora je mali, a sa dvoje inspektora rada na 176.000 stanovnika u regionu Srednjeg Banata teško da se može boriti sa problemom nezakonitog rada. Oni imaju i puno administracije, izveštaja, tako da ne stižu da odrade ono što treba i pored najbolje volje – kaže naš sagovornik.

Pored toga, dodaje, ima puno političkih pritisaka pa se u neke firme ne može ući:

– Mi imamo ovde i neke firme koje se bave prehrambenom delatnošću i koje imaju recimo prijavljena dva radnika a proizvodnja je organizovana za 30 radnika. Radi se vikendom, po podne, dolazi sanitarna inspekcija, ali kao da inspekcije nisu povezane, niko da ustanovi kako je moguće organizovati takav obim proizvodnje sa toliko radnika. To su verovatno partijski miljenici koji mogu tako – objašnjava Hrnjez.

Dok se u javnim službama Srbije ne može govoriti o radu na crno, dotle se u privatnom sektoru rad na crno teško dokazuje.

– Na primer, inspektorka rada koja je pre izvesnog vremena preminula nije nikada smela da potpiše svoj izveštaj o nepravilnostima u nekim trgovinskim lancima na ovim prostorima, gde ljudi rade, a ne dobijaju platu za svoj rad. To su takvi marifetluci, pokušavali su i mediji da ta pitanja otvore, ali nijedan radnik nije smeo o tome da govori, jer bi mu bila zatvorena sva vrata – nastavlja predstavnik sindikata.

Prema njegovim rečima, stvoren je klan pa „ako se radnik žali na poslodavca, vrata su mu zatvorena kod svih poslodavaca na ovim prostorima“: – Sada, pošto radnika nema dovoljno i počeo je njihov egzodus u inostranstvo, to će verovatno smanjiti pritisak. Dalje, inspekciji su smanjene nadležnosti a stranke se upućuju na sudove i privatne parnice. Radni sporovi traju predugo, više godina, umesto da budu gotovi za šest meseci. Koji je smisao da radnici čekaju na radne sporove toliko dugo a toga ima i u javnom sektoru, da se zaposleni spore za neko od svojih prava.

U prosveti, navodi, ima više stotina tužbi zbog zakidanja naknade za godišnji odmor koje su nezakonito uskraćene, što su na kraju milionske sume za isplatu.

U Nezavisnom sindikatu javnih službi Vojvodine podsećaju da se zamke nezakonitog rada mogu ustanoviti i prilikom kontrole obračuna zarada zaposlenih, te da inspekcije često otkrivaju nepravilnosti u iznosima, obračunu i isplati.

Gotovo nemoguće dokazati

Majdanpek – Do posla na istoku Srbije nije tako lako doći, ako je suditi po broju nezaposlenih na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje. Možda je i to razlog što zaposleni kod pojedinih poslodavaca pristaju „na svašta“ kako bi sačuvali radno mesto i platu, najčešće minimalac.

– Iako imamo saznanja da postoji, ne možemo da dokažemo rad na crno, jer u strahu od gubitka radnog mesta radnici ne smeju da se obrate nadležnim institucijama i sindikatu za zaštitu i pomoć. Ako skupe hrabrost i dođu, insistiraju na anonimnosti, ne žele da svedoče i javno govore. I mi onda dokaz nemamo – kaže za Danas predsednik Saveza samostalnih sindikata za opštine Majdanpek, Kladovo i Negotin Dejan Matejević.

Nije tajna da su prijavljeni na „minimalac“, da deo plate primaju na ruke i da nema posebne razlike u opštinama Majdanpek, Kladovo i Negotin, navodi naš sagovornik. Poslodavci se drugačije zovu, ali je situacija slična.

– Potrebna je čvršća sprega između inspekcije rada i sindikata, onda bi bilo i većeg efekta u suzbijanju rada na crno – smatra Matejević, pojašnjavajući da se problemom rada na crno neposredno ili posredno bavi više institucija, ali zbog nepostojanja razmene informacija, koordinacije i zajedničkog delovanja nema pravog rešenja ovog problema. J. B. K.

Tekst je deo projekta „Rad na crno – crno za radnike, legalne poslodavce i državu“, koji se sufinansira iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva