Svest srpskih direktora na tranzicionom ispitu

Prelazak iz samoupravljanja i komandne ekonomije u kapitalizam sa izraženim tržišnim ustrojstvom podrazumeva ne samo prilagođavanje tržišnim uslovima poslovanja već i evoluiranje svesti onih koji su, u tom prelomnom trenutku, postali nosioci tranzicionog procesa. Švercerski uslovi privređivanja, u kojima nema zakonitosti već je na delu sila i moć, po principu „dam ti, daš mi“, i „sredićemo ispod stola“, očito je, treba da idu u prošlost. Da to baš i nije tako lak posao pokazuje slika većine domaćih biznismena i direktora tek nastalih firmi ili onih koji su uspeli da se izvuku iz kandži devedesetih.
Kako privatni, bolje rečeno sektor malih i srednjih preduzeća, još nije dovoljno regulisan, neretko se na čelu tih preduzeća nalaze polupismeni direktori koji radnicima isplaćuju platu „na ruke“ koja se i te kako razlikuje od one koju zvanično prijavljuju. Eksploatacija radnika praćena ucenama koje se pre svega ogledaju kroz pretnje otkazom, nisu retka pojava u srpskom privatnom biznisu. Spisku problema pridružuje se i dalje u velikoj meri prisutan rad na crno. S druge strane, suočavamo se i sa dogmom koja je duboko ukorenjena u svesti zaposlenih, pre svega, onih koji su prethodno bili na „državnim jaslama“ koja glasi „privatnik hoće maksimalno da te iskoristi“. Činjenica je, takođe, da mala i srednja preduzeća posluju na neregulisanom tržištu i da jaka konkurencija i borba za zauzimanje što većeg dela kolača, još nije imperativ. U iščekivanju „normalnih“ uslova poslovanja i uključivanja u regularne tržišne tokove, vlasnici novih preduzeća eksperimentišu sa rukovodećim kadrovima.
Komentarišući razliku između direktora u malim i srednjim preduzećima i onih koji su na rukovodećim položajima u javnim preduzećima, Aleksandar Stevanović, saradnik Centra za slobodno tržište, kaže za Danas da se direktori u državnim firmama, za razliku od onih u privatnom sektoru, radije prilagođavaju političkim nego tržišnim promenama, „jer njihov status ne zavisi od rezultata poslovanja već od ostvarenja političkih ciljeva“. Naš sagovornik ističe da, koliko god kritikovali biznismene koji su rasli i sticali preduzetničke navike u vreme devedesetih, to vreme je, kako tvrdi, iznedrilo privrednike, koji su pokazali da su u stanju da i te kako „nanjuše“ priliku da zarade.
– Ti preduzetnici su poslovali u sivoj ekonomiji jer biste morali biti prilično luckasti i plaćati državi obaveze u situaciji u kojoj to niko ne radi niti vas kontroliše, a zauzvrat od države ne dobijate ništa. Sada mali i srednji preduzetnici državi plaćaju dažbine jer im ta država ponešto i nudi iako mnogo više uzima. Neki od njih su u potpunosti ušli u regularan način poslovanja, a drugi su to uradili delimično – kaže Stevanović.
On ističe da nije problem u preduzetnicima već u državi koja bi trebalo da se pobrine za uspostavljanje tržišnog mehanizma u kojem neće biti moguće da na čelu jednog malog ili srednjeg preduzeća bude polupismeni direktor koji ne ostvaruje pozitivne rezultate poslovanja.