Zbog malih ulaganja EPS-a moraćemo da uvozimo struju 1Foto: EPA/ KOCA SULEJMANOVIC

U ranijim procenama Fiskalnog saveta navodi se da će u narednih šest godina EPS morati da proizvede dodatnih 5.000 gigavat sati struje, što je 15 odsto sadašnje proizvodnje.

Kada se na to dodaje eventualna primena EU direktive o visokim ložištima zbog koje bi do 2023. godine trebalo da ugasimo neke od najstarijih termoelektrana, Fiskalni savet je ocenio da u narednih šest godina EPS mora da investira najmanje tri milijarde evra u izgradnju novih i rehabilitaciju postojećih elektrana, kao i u smanjenje gubitaka tokom prenosa energije.

I pored toga neophodne su značajne investicije u ekologiju s obzirom da su TENT i Kostolac među najvećim termoelektranama zagađivačima u Evropi.

Ukazao je da je EPS u svoj razvoj dugo investirao iznose manje od amortizacije, zbog čega se kapaciteti tog javnog preduzeća smanjuju, pa uskoro neće uspeti da održava postojeći nivo proizvodnje, a moraće da zadovolji i buduću tražnju. Dodao je da u EPS-u postoji i velika potreba za ulaganjem u zaštitu životne sredine.

Problem je što EPS pravi suviše mali profit da bi mogao finansirati tolike investicije. U 2018. JP EPS je ostvario neto dobit od 2,8 milijardi dinara, dok je EPS grupa zabeležila gubitak od 600 miliona dinara.

Još više zabrinjava to što je od planiranih 49,8 milijardi dinara investicija prošle godine realizovano svega dve trećine, odnosno 33,2 milijarde dinara. Ulaganju u proizvodne kapacitete nije pomoglo ni to što je EPS od 2015. godine uplatio u budžet 250 miliona evra.

Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu, slaže se da se u EPS ne ulaže dovoljno, jer od 1988. nije izgrađen novi proizvodni kapacitet i sve se svodi na investiciono održavanje.

„EPS se ne širi, jer se ne investira dovoljno, a tome svedoči i što nam godinama stagnira proizvodnja struje. Ali to se ne može zaključiti na osnovu poređenja amortizacije i investicija, jer je nepouzdana procena amortizacije u EPS-u jer ima mnogo stare opreme koja je amortizovana, ali funkcioniše, kao i opreme koja se vodi u knjigama da ima neku vrednost, ali u stvarnosti nema“, napominje Savić.

On ističe da se za vreme sankcija krpilo, ali se nažalost nastavilo i posle kada se govori o proizvodnji struje.

„Kapitalni objekti su skupi, dugo traje izgradnja i rok povraćaja traje decenijama. Mi nikada nismo imali slobodnih sredstava za takve projekte. Pored toga naše vlade kratko traju, a njima treba neki opipljiv rezultat da se vidi za vreme mandata. Drugi razlog je što je cena struje socijalna kategorija već decenijama. Ona bi sada mogla da se poveća, ali je tržište liberalizovano. S druge strane to je na vlastima da procene“, ističe Savić. Drugi kanal održavanja socijalnog mira je i neplaćanje struje, mada su tu uvek prednjačile kompanije, dok su građani relativno uredne platiše.

Na dan 10. oktobra najveći dužnik za struju bila je Železara Smederevo, firma školjka u kojoj su ostali dugovi železare koju je preuzeo kineski Hestil i dugovala je 4,65 milijardi dinara. Drugi po veličini dužnik je takođe državna PEU Resavica sa 2,2 milijarde, pa Energetika Kragujevac sa 1,4 milijarde dinara.

Na četvrtom mestu je RTB Bor u vlasništvu Ziđina koji otplaćuje stare dugove za struju, a koji sada iznose 1,36 milijardi dinara.

Goran Radosavljević, profesor na FEFA, podseća da je neke termoelektrane već trebalo da smo ugasili po direktivama EU, a neke ćemo morati uskoro.

„Bez investicija možemo doći u situaciju da uvozimo značajne količine struje“, upozorava on dodajući da su termoelektrane jako stare, a da blok u Kostolcu koji grade Kinezi nije dovoljan da zameni neku od velikih elektrana. Takođe, on ističe da EPS ulaže jako malo u obnovljive izvore, a još manje u hidroenergiju.

„Ako Srbija bude imala rast od 3,5 do četiri odsto i još sa novim tehnologijama, električnim automobilima, letnjim skokovima u potrošnji, to će teško biti dovoljno“, upozorava Radosavljević.