Bio jednom jedan Maksi

Radi kratkog podsećanja, vlasnik Maksija, Tempa i Šop end gou prodavnica (Shop&Go) dao je svojim trgovcima da potpišu aneks ugovora kojim se stručna sprema potrebna za njihov posao spušta sa srednje na osnovnu školu, uz rizik da dobiju otkaz ako to ne potpišu.

Radnici, kojima kompanija ili nije umela da objasni kakve će posledice ovaj papir imati po njih ili joj nije bilo ni stalo da im bilo šta objašnjava, obratili su se medijima u strahu da će im aneksom biti smanjene plate. Mediji su utvrdili da to nije tačno – osnovna plata prodavaca će biti 37.000 dinara, što u Maksiju nije smanjenje – već da je po sredi daleko ozbiljnija stvar za belgijski lanac trgovina: Delez je, naime, u Srbiji postao nekonkurentan.

Pravi razlog zbog kog kompanija spušta tražene kvalifikacije je taj što Delez više ne može da nađe dovoljno ljudi koji su završili srednju školu, a koji su spremni da rade u Maksiju za te pare. Delez se s ovim problemom suočava već par godina, ali je sada postao toliko ozbiljan da firma oseća da više nema izbora nego da počne da zapošljava i ljude sa osnovnom školom.

Ovo ima i svoje dobre strane: To znači da je konkurencija među trgovinskim lancima, a i na širem tržištu rada, postala dovoljno oštra da ljudi sa srednjim obrazovanjem više nisu primorani da za 37.000 dinara rade u trgovinama kao što je Maksi, koji je po pričama radnika tek nedavno svojim zaposlenima dao dva slobodna dana nedeljno. To je dobro i za ljude sa osnovnom školom, kojima je bilo kakav ugovor i bilo kakav aneks verovatno napredak u odnosu na ono što im je tržište do sada nudilo i koji će biti srećni da rade za firmu koja im zapravo plaća doprinose.

Ali je ovo loše za Maksi. Kako su pre par godina, uoči dolaska Lidla u Srbiju, ovom vašem kolumnisti objašnjavali top menadžeri Deleza u Srbiji, „Lidl nema mesare, on meso prodaje u plastičnom pakovanju, a pitanje je koliko će srpski potrošači biti spremni da kupuju takvo meso“.

Pa, s obzirom da je Lidlov prihod u 2020. porastao za 50,8 procenata, naspram Delezovih 6,3 odsto, reklo bi se da su spremni. I u nominalnom iznosu nemački novajlija je počistio belgijskog starosedeoca, sa rastom prihoda od 19,2 milijarde dinara u 2020. prema 6,6 milijardi za Delez.

Ovo nam pokazuje da Maksijev gazda ne uspeva da drži korak sa agilnim i sposobnim nemačkim pretendentom, kojem se srpski potrošači sve radije okreću. Nije to ni čudo:

„Naša prednost je usluga. Naši prodavci koji su tu da pomognu kupcu, naši mesari koji će ga posavetovati, odabrati mu odgovarajući, sveži komad mesa, iseći onako kako on to voli. Mi ćemo se s konkurencijom takmičiti kvalitetom usluga koji ćemo nastaviti da podižemo“, objašnjavao je novinarima tadašnji direktor Deleza, u jeku priče o dolasku Lidla.

Kako se u koncept podizanja kvaliteta usluge uklapa prelazak na radnike sa osam razreda osnovne koji taj visok nivo usluge treba da pruže, pri čemu su plaćeni tek nešto iznad minimalca, teško je razumeti. Čini se da je kompanija zapala u raskorak između dugoročne strategije i kratkoročnih finansijskih ciljeva, i u toj dilemi odabrala ovo drugo. To otvara i pitanje koliko Belgijanci veruju u sopstvenu strategiju. Umesto da isprati tržište i ponudi plate jednake onima koje isplaćuje njen trenutno najopasniji konkurent Lidl ili čak više, čime bi podigla kvalitet radne snage i time kvalitet usluge koji treba da bude Delezov strateški adut, kompanija je odlučila da prednost da troškovima, birajući manje kvalifikovane, a time i jeftinije radnike. Opasno je to lutanje, jer ako Maksi u budućnosti ne bude mogao da konkuriše niti cenom niti kvalitetom usluge, šta mu ostaje?

Ovo tim pre što će konkurencija u maloprodaji uskoro postati još oštrija. Zbog Agrokorovih problema, drugi veliki igrač u Srbiji, Merkator, koji ovde upravlja Ideom i Rodom, do sada je morao da se fokusira na druga pitanja, ali je za očekivati da će uskoro biti u poziciji da daleko oštrije napada tržište.

Kako će se u tom sendviču brzih i fokusiranih konkurenata snaći firma kojoj su srednjoškolci preskupi, ostaje da se vidi.