Čiji je naš porez?

Pitanje je jednostavno, ali bi verovatno bilo bezbedno opkladiti se da ne znate odgovor. Ni vi ni bilo ko drugi u Srbiji, zemlji u kojoj se ova pitanja prosto ne postavljaju.

U Americi, zemlji po mnogo čemu drugačijoj od Srbije, u kojoj ovakva pitanja neprestano postavljaju, opsesija novcem koji prinudno dajemo nekom drugom izrodila je i narodnu umotvorinu po kojoj su samo dve stvari neizbežne: smrt i porez.

U Srbiji je neizbežna samo smrt. Porez je često fakultativan, ali to nije tema ovog teksta. Umesto toga, tema je pitanje zbog čega mi nemamo svest o našim parama koje dajemo u zejedničku kasu na upravljanje državi.

U Americi, da još malo nastavimo s poređenjem, čovek koji izdvaja neki novac za porez, zove se „taxpayer“ – „plaćač poreza“.

U Srbiji se taj čovek zove poreski obveznik. Ova sitna semantička razlika odražava srž našeg različitog odnosa prema porezu, pa i prema državi i vlasti.

Dok je u SAD naglasak na tome da je porez nešto što građani „plaćaju“, tojest na tome da je pitanju njihov novac koji daju državi, u Srbiji je naglasak na obavezi, tojest na tome da država ima pravo da od nas zahteva da joj damo to što traži.

Šire posmatrano, tamo je u pitanju izbor, a ovde dužnost. Tamo građani imaju (pod)svest da su oni sami izabrali da plaćaju porez (vlast je „u narodu“), dok mi imamo svest da nam je naređeno da plaćamo porez (vlast je „nad narodom“).

Otuda i ne čudi da se u SAD u Kongresu, u Beloj kući i uz pivo ispred dragstora stalno vode rasprave o tome kako se troši novac „plaćača poreza“, treba li porezi da budu manji ili veći, koliko košta Obamaker, itd.

A kad ste u Srbiji videli da se u Skupštini ili na Vladi ili na TV-u vodi žustra rasprava o tome da li PDV treba da bude 20 ili 18 odsto ili koliko će naše poreske „plaćače“ koštati nacionalni stadion, pomoć dužnicima u francima, autoput, reforma zdravstvenog ili obrazovnog sistema ili bilo šta drugo.

Nikad. Jer ako mi doživljavamo porez kao obavezu koju nam je nametnuo neko ko na to ima pravo, onda mi ne brinemo o tome šta će on sa svojim pravom činiti. Mi ne osećamo da je naše da se time bavimo.

Tek kad budemo porez doživljavali ne kao namet, već kao naš doprinos zajedničkom interesu svih građana, onda ćemo počeli i da se pitamo kako se taj naš doprinos koristi, da li onako kako smo mi to zamislili ili protiv naše volje.

Ovako, mi obitavamo u iskrivljenoj percepciji stvarnosti u kojoj se život odvija uz postojanje dva naoko potpuno odvojena entiteta: mi i država.

Tako mi plaćamo markicu za prevoz, a država poklanja novac za restauraciju Notr Dama.

Mi plaćamo vrtić, a država plaća školu. Mi plaćamo kredit, a država pomaže zaduženima u švajcarcima. U stvarnosti koju nikako da primetimo, sve to plaćamo samo mi.

Odgovor na pitanje sa početka teksta glasi „oko 500.000 dinara“. To je okvirni iznos koji poreski obveznici sa prosečnom platom godišnje daju državi.

U taj račun ulaze i doprinosi za penziju i zdravstveno osiguranje, dakle onaj novac koji bi najdirektnije trebalo da služi poreskom obvezniku, ali i sav novac koji ide na stvari poput škola, puteva, fontana i novogodišnjeg osvetljenja. I naravno na plate predsednika i premijera, službene avione i hotelske račune. Vaš novac.

Kada poreza i doprinosa hipotetički ne bi bilo, čovek koji zarađuje prosečnih 54.000 dinara, mogao bi da dobije oko 88.000 dinara, nešto što košta 40 dinara bi koštalo 33, a nešto što košta 1.000, koštalo bi 833 dinara.

O tome treba misliti kad sledeći put čujemo da je Vlada odlučila da „država plati“ 100 miliona evra za šta god. Jer, država, to smo mi.

Dok je autor na odmoru objavljujemo reprint jedne od ranijih kolumni