Ovonedeljne vesti: Leteći automobili stižu u Srbiju. Papci idu u Kinu. Milijarde lete na sve strane.
Sve zicer za zicerom. Svaka rečenica jedna cela kolumna. Za svakog novinara po jedna tema, za svakog opozicionara po jedna laka meta. Predsednik Vučić opet za svakog ima po nešto.
Ima babe likvidatore; ima perače prozora koji padaju u smrt na svakih deset sekundi; ima svoje Kiju i Lunu – Vladana i Željka – da se čupaju za kosu; ima decu koju spasava iz snega; onesvešćene koje budi i ljude sa slomljenim nogama koje teši.
Kao što je Željko Mitrović podigao imaginarijum oko Šimanovaca, tako je Aleksandar Vučić svoj imaginarijum podigao oko Srbije.
Kao Alisa u zemlji čuda i mi stalno nailazimo na opčinjavajuće pojave. Gde Alisa vidi konje koji igraju kriket, mi vidimo Marjanoviće koji igraju triler. Umesto u kraljičinu baštu, ulazimo u Beograd na vodi, a umesto leptira s krilima od hleba, imamo fabriku čipova s krilima od nade. Okruženi smo iskrivljenim ogledalima koja svaku stvarnost prikazuju kao uvrnutu sliku u kojoj borba za opstanak Srba južno od Ibra od srpskog monaha pravi izdajnika Srbije; sastanak s Vučićem od Soroša – sotone pravi Soroša – filantropa, poniznost postaje sinonim za državništvo, sramota za čast, kukavičluk za hrabrost.
Cirkus jarkih boja i živopisnih tačaka nikad se ne zatvara.
Vučić je shvatio narkomansku prirodu medija i pasivnu prirodu čoveka i sad pažljivo diriguje i jednima i drugima. Novinsku mašinu pokreću vesti, a to je gorivo koje proizvode političari. Novinari su stoga zavisnici od društvenih događaja, kojima je potreban izvanredan napor da se odupru porivu da prate aktuelnu vest. To je kao kad bi od gladnog čoveka tražili da ne jede hranu pred njim. Ako ne objavljuju vesti, mediji ne postoje.
Vučić zato servira gozbu. Kada hrane ne bi bilo na stolu, novinari bi sami krenuli da je traže, pa bi umesto Marjanovića, na naslovnim stranama našli Olivera Ivanovića. Umesto poginulih perača prozora u Americi, pitali bi za poginule inženjere u Beogradu na vodi, a umesto ekonomijom svinjskih papaka, bavili bi se politikom Srpske liste.
Na drugoj strani, građani, ovde u funkciji birača, medijske informacije prihvataju i kao tačne i kao bitne. Desilo se ono što je bilo na TV-u. I, ono što nije bilo na TV-u, nije se ni desilo. Zašto se cela Srbija dve godine bavila time ko je ubio pevačicu za koju niko pre nije čuo, nego zato što su joj mediji rekli da se time bavi. I zašto se cela Srbija ne bavi time ko je ubio Olivera Ivanovića, nego zato što joj mediji nisu rekli da time treba da se bavi. U svetu koji je suviše velik i suviše složen da bi čovek mogao da saznanja proverava direktno, narativ postaje istina.
Stablo Vučićeve medijske strategije je zato najprostija diverzija. Stalno bacati nove bombe na nebitna mesta, stalno nove nadražaje za stare glasače. Dok nas zagluvljuje i zaslepljuje neprestani folk koncert s našeg televizora, tamo negde iza scene, u mraku i tišini neko polako crta granicu oko Bujanovca i Preševa i povlači liniju ravno preko Kosovske Mitrovice. Neko vam uzima pravo na rast penzije dva puta godišnje, neki radnici gladuju zbog nedobijenih plata, neko dogovara subvenciju.
Zato ovog puta odbijmo ponuđene papke i leteća kola. Da probamo da nađemo Srbiju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
