Kad ti Vučić vraća tatu 1

Predsednik, čiji lik ne vidimo, ali glas i posebno ton obraćanja detetu bez greške prepoznajemo, pomaže devojčici da napravi lego grad u njenoj sobi za igru.

Scena kao ona kad se Mekoli Kalkin u filmu „Sam u kući“ nađe u ogromnoj prodavnici igračaka pa ne zna gde pre da gleda.

Samo što to ovde nije njujorška prodavnica pred Božić nego kao kuća srpskog deteta čiji je tata gastarbajter u Nemačkoj.

Dok prugom po gradiću juri starinski vozić na baterije, u luna-parku se vrti ringišpil, a Vučić na kućicu postavlja srpsku zastavu, teče dijalog dvoje drugara:

„Šta bi ti sad da napraviš?“, pita predsednik.

„Put.“

„U redu, pravimo put. A znaš li zašto ljudi prave puteve?“

Kad ti Vučić vraća tatu 2

„Da bi mogli da putuju.“

„Tako je. Kada imaju puteve, ljudi imaju više šansi i više mogućnosti za posao“, konstatuje Vučić u razgovoru sa šestogodišnjakinjom.

„Još?“

„Mogu da idu kod babe i dede.“

„Tačno“, odobrava glas iz pozadine, sad bez dodatnog komentara na jednu toliko privatnu opasku svoje sagovornice.

Vozić i dalje juri po lego fantaziji koju će od sutra svako dete u Srbiji uzalud tražiti od svojih roditelja, dok se razgovor seli na temu gradnje škole i vrtića, pre nego što stigne svog finala:

„Tvoj tata radi u inostranstvu, je l’ tako?“, pita Vučić, za koga ne znamo šta radi u devojčicinoj kući u kojoj nema tate.

„Da, radi u Nemačkoj“, odgovara dete.

„Ako bih ti rekao da imam ideju i plan kako da tvog tatu, ali i sve druge očeve vratim u Srbiju…“

„To bih volela najviše na svetu“, kaže razdragana devojčica dok se u kadru po prvi put pojavljuje lik nasmešenog Vučića i spot se završava.

Ostavimo sad po strani upotrebu dece u predizbornim filmovima i pitanje ispolirane estetike na tragu Jeremićeve predsedničke kampanje, Draškovićevog spota ispred kućne biblioteke i Vučićevog „Mali Alek“ snimka od pre koju godinu, što sve vuče na američku školu predizborne kinematografije. Ova Vučićeva reklama pred nas stavlja pitanje našeg odnosa sa srpskom dijasporom, pitanje po svemu neodvojivo od svog ekonomskog aspekta.

Ali pre toga, manje važan detalj. Napraviti film sa devojčicom čiji tata navodno rinta u Nemačkoj dok su ona (i mama?) nazad u Srbiji i pritom ga smestiti u kuću iz američkih filmova o višoj srednjoj klasi u vreme praznika, sa kompletom Lego igračaka koji verovatno košta par hiljada evra, pokazuje jednu od dve stvari.

Ili da su spot pravili stranci koji veze nemaju sa životom u Srbiji i gastarbajterskim životom u Nemačkoj ili da su ga pravili SNS-ovci koji veze nemaju sa životom u Srbiji i gastarbajterskim životom u Nemačkoj.

Zabrinjavajuća je misao da je predsednik jedne države toliko odvojen od stvarnosti svakodnevice u sopstvenoj zemlji da je pristao da učestvuje u spotu koji toliko odudara od srpskog standarda da deluje skoro kao ismevanje sopstvenog naroda.

A sad, glavna tema.

Zašto Vučić želi da „vrati sve očeve u Srbiju“ baš sada pred izbore 2020? Zato što su se oni, očito, već vratili. I pošto su se vratili mogli bi da izađu da glasaju – za njega i tako dodatno pokvare bojkot, ali bi, navraga, mogli da izađu i glasaju i protiv njega, za šta bi, gle malera, bio kriv sam Vučić.

Jer, da se podsetimo, pre nego što je u TV spotu obećao maloj devojčici da će joj vratiti tatu kući, predsednik Srbije je u TV emisiji optužio tog istog tatu, „ali i sve druge očeve“ da su se već vratili u Srbiju i tako nam svima doneli smrtonosnu zarazu zbog koje propadamo.

„Samo sam jednu grešku napravio“, rekao je Vučić 25. marta, „zbog Ustava… da je nisam napravio, ne bismo imali ni četvrtinu problema – pustili smo sve naše ljude u zemlju“.

„Molim ko boga te ljude za disciplinu. Pokazali smo koliko Srbija ima veliko srce, jer Srbija je dobra svima samo kad je teško“, rekao je predsednik.

Četiri dana kasnije je nastavio s napadima na tatu devojčice iz spota i sve druge očeve: „U Srbiju se vratilo 400.000 naših građana.

Sva žarišta korona virusa koja danas imamo tamo su gde su se naši ljudi vratili. Nekad mi dođe da plačem zbog toga što sam to uradio… Pogledajte, nama svako mesto koje je žarište… Sve na jugu Srbije se otvorilo tek kada su došli ljudi spolja, čitavo Pomoravlje predvođeno Ćuprijom, Svilajncem i Despotovcem. Sve nam je stiglo od tog trenutka.“

Nije ni čudo da danas Vučić „ima ideju i plan“ kako da ih vrati.

Oni su već tu. I sećaju se šta je govorio o njima. I znaju da koliko god je Srbija „dobra svima samo kad je teško“, toliko su i oni dobri samo kad šalju pare. Tri milijarde i 600 miliona evra da budemo precizni. Tolike su doznake naših ljudi van Srbije.

Šta mi o njima onda mislimo?