Kakvu hoću vlast 1Foto: Luca Marziale Danas

Ko je nova vlast, juče, u trenutku pisanja ovog teksta nije se znalo. Danas, kada čitate ovaj tekst, skoro pa sigurno, zna se.

Da li smo dobili vlast u koju možemo da se pouzdamo? I šta to, bar u sferi ekonomije, znači?

Na prvom mestu, vlast u koju se možemo pouzdati, bila bi ona koja razmišlja na period duži od četiri godine. Koja svoju politiku sprovodi ne tako da se rezultati poklope sa sledećim izbornim ciklusom, nego vlast koja će danas ili sutra, pošto se oporavi od slavljeničke opijenosti izaći i predstaviti program razvoja zemlje u narednih 10 ili 20 godina. Strateške ciljeve, pravce delovanja, načine i merila.

Šta želimo od naše zemlje? Gde hoćemo da budemo 2032? Gde 2042? Kako?

Zatim vlast koja neće eksploatisati slabosti najranjivijih među nama. Neće obećavati 100 evra, 200 evra, 20 evra, 250 evra. Neće pričati zaludne bajke o vezivanju za one zemlje koje nisu kadre ni svoju ekonomiju da razviju, a kamoli našu. Neće varati ljude obećanjima o plati od 1.000 evra i penziji od 500 u naredne četiri godine. Neće izmišljati da se trajni troškovi mogu finansirati jednokratnim uštedama. Neće sanjati nedorasle snove o tome da baš oni upravljaju privredom, jer država to dobro radi, iako nikada to nije dobro radila.

Dakle, vlast koja će biti ozbiljna i, hajmo reći, iskrena.

Ona koja će znati da Srbiji treba i poljoprivreda i IT i lekari i policajci, i učitelji i vojnici. Kojoj državne institucije nisu struktura za podršku privatnih interesa.

Hirurg u Srbiji, znate, ne može da kupi stan po subvencionisanoj ceni. Žandar može.

Vlast koja će biti dovoljno ozbiljna i dovoljno hrabra da se otrgne od slike srpskog sela kao pastoralne slike romantičara iz 19. veka. Jedna kuća i par hektara zemlje neće razviti srpsku poljoprivredu. Krupni, industrijalizovani posedi, moderne zadruge spojenih imanja, deljenih resursa, zajedničkog nastupa na tržištu, viši stepen prerade, napredne agrotehničke mere, više znanja, viši podsticaji za produktivniju proizvodnju, razbijanje kartela, logistika.

Vlast koja energetiku ne gleda kao izbor između Rusije i Evrope, kao sukob ugljo-tradicionalista sa eko-liberalima. Srbiji treba energija. Što čistija, što jeftinija i što više njena. I opet pitanje, gde hoćemo da budemo 2032. i gde 2042? Treba nam otvoren, naučni, stručni razgovor o nuklearnoj energiji i poštovanje one odluke koju građani donesu, nakon takvog razgovora. Treba nam „srpska“ energija. Gas i nafta, bilo da ih kupujemo od Rusije bilo od Amerike, nisu naši. Uvozna struja nije naša. Nuklearka u Mađarskoj nije naša. Svi ovi izvori podložni su blokadi, bilo iz političkih razloga bilo iz ekonomskih. Kada je pre nekoliko meseci u ovoj kolumni o tome pisano, objašnjenje je možda bilo i potrebno, a ovakvo upozorenje možda je delovalo smešno, ali danas se niko ne smeje i sve je svima jasno. Dakle, treba nam, u što većoj meri, energetska nezavisnost. Solarne elektrane, krovni paneli, vetroparkovi, hidroelektrane, reverzibilne hidroelektrane, termoelektrane sa svim ekološkim standardima, a nijedna bez njih, biomasa, toplotne pumpe, u budućnosti vodonik. Cena jeste važna, ali je bezbednost važnija. Čemu carina i PDV na opremu koja doprinosi strateškim interesima zemlje?

Čemu birokratija? Čemu tolike takse, tolike procedure, rigidne prepreke za poslovanje malih preduzeća i preduzetnika? Je li poreski sistem pošten? Je li efikasan? Gde je sistemska socijalna zaštita, svaki dan u svakoj godini, a ne 100 evra mesec dana pred izbore?

Nadam se da smo juče dobili onu vlast koja će nam dati odgovore na ova pitanja i našoj ekonomiji pristupiti na ovaj način. Ali da li smo?

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.