Sada je već kraj juna, pa čak i da prištinskoj statistici sasvim i ne verujemo – jer srpske robe na Kosovu ima – jasno je da je ceh ipak poveliki.

Kome je otišao taj novac? Otišao je Evropskoj uniji. U istom tom periodu od januara do aprila, dok je srpski plasman na Kosovo padao u provaliju duboku 132 miliona evra, evropski izvoz na KiM je munjevito uzleteo za čitavih 120 miliona evra. To znači da su srpske firme zamenile evropske.

Stari Rimljani su imali izreku „Cui bono?“ – „U čiju korist?“. Amerikanci imaju „Follow the money“ – „Prati trag novca“, a mi u Srbiji, dosta tipično za ovo podnevlje, imamo elegantnu „Za čije babe zdravlje?“.

Da li je to onda možda odgovor na pitanje otkud takva nemoć Evropske unije prema Prištini kad treba pritisnuti Haradinaja da ukine takse? Hajmo reći da je i ovog puta Kosovo sui generis i da to nije slučaj. Da ovde treba da zaboravimo sve tri narodne poslovice, od Rima do Amerike. Da ne pratimo novac, da ne pitamo u čiju korist, a još manje da se interesujemo za babu. Ali, kako da rešimo sledeću evrodilemu?

Kad je Brisel odlučio da Rusiji uvede sankcije, to je ovde viđeno kao prilika za našu privredu da pojača izvoz na daleko bratsko tržište. Prilika baš i nije preterano iskorišćena, ali su nam evropski zvaničnici jako zamerili na nameri da se okoristimo od njihove nevolje. Samonametnute, ali ipak nevolje. Kako mi to hoćemo da budemo deo EU, a spremni smo da zaradimo na tome što njihove firme ne mogu da izvoze u Rusiju? Šutiramo ih dok su na kolenima.

Srbija se na to nije mnogo obazirala (a i šut joj je slab), ali je nad njom ostala senka moralnih gorostasa iz zapadnih prestonica.

A šta imamo sad? Kad je Kosovo uvelo takse Srbiji i saseklo naš izvoz, Brisel nije našao za shodno da ostane veran svojim načelima. Da se ne zaleće u slobodan prostor. Da ne zarađuje na tuđoj nevolji. Da nas nauči evropskim vrednostima. Ne – što smo mi ispustili, oni su uhvatili.

Ovo u stvari i nije toliko kritika EU. Ovo je konstatacija stvarnosti. Biznis koristi prilike koje mu se pružaju. To je u njegovoj prirodi, kao što bi trebalo da je u prirodi politike da podržava svoj biznis u inostranstvu. Onako kao kad Angela Merkel okrene Aleksandra Vučića da mu čestita na fabrici ZF-a u Pančevu. Maloj fabrici za ZF, beznačajnoj za Nemačku. Ali Merkel zove. Ista stvar je s taksama. Mala korist za EU, ali i tako mala, nekakva je. Isto s srpskim izvozom u Rusiju – beznačajan za Evropu – ali zovu. Ali negoduju. Zameraju. Iako je kosovsko tržište dovoljno malo da ni Srbiju ipak nije naročito teško pogodio njegov, uslovno govoreći, gubitak, za nas je neuporedivo značajnije nego za EU te i nas neuporedivo jače pogađa evropski ulazak na kosovsko tržište nego što EU pogađa naš ulazak na rusko. Dakle, njima bi bilo lakše da ostanu „principijelni“.

Jedini nauk je na kraju da je jedini princip interes. Cui bono? Follow the money. Za čije babe zdravlje?

Sigurno je da EU nije svoj stav po pitanju taksi primarno odredila svojim ekonomskim preimućstvom. Stvarno je to suviše malo tržište za tako nešto. Ali, hajmo zamisliti obratnu situaciju: da je Kosovo donelo meru koja umesto da koristi, Evropskoj uniji šteti 120 miliona evra. Da li bi onda ipak bili agilniji? Da li bi Merkel tamo zvala kao što zove ovde. Za ZF, za Rusiju, za svaki nemački interes.

Ako mislite da ne bi, ako mislite da bi sve bilo isto, ako mislite da je privredni efekat nebitan, hajmo onda zaustaviti kamione koji preko Srbije idu na KiM. Videćete kako od beznačajnog troška od 120 miliona evra zvrje telefoni i bole uši.

Principijelno.