Malo je toga što političari još mogu da kažu, a da se čovek u Srbiji iznenadi. Ali, predsednik Aleksandar Vučić prošle nedelje je u tome uspeo.
Nakon što je na naslovnoj strani Danasa izašao tekst o tome da je država za pet godina dala više novca Partizanu i Zvezdi nego što je odvojila za lečenje bolesne dece u inostranstvu (36,5 prema 30 miliona evra), predsednik je to odbacio kao demagogiju. Zatim je u odbranu svoje odluke da toliko našeg novca pokloni fudbalskim klubovima, iako u budžetu nema dovoljno para ni za savremene medicinske terapije, naveo da Partizan ne bi sad igrao protiv Mančestera, a Zvezda protiv Bajerna da taj novac nije preusmeren u Humsku i LJutice Bogdana, pa bi za to navijači krivili državu. Odnosno njega.
Šta reći na to? Šta reći na činjenicu da je predsednik jedne države, suočen s dilemom da li veći značaj treba dati pokušaju da se životi dece spasu negde gde za njih možda ima leka ili pokušaju Zvezde i Partizana da se kvalifikuju za evropske utakmice, izabrao ovo drugo? Može li u bilo kojoj moralnoj postavci biti važnije da ne razočaraš navijače nego da spasiš život bolesnom čoveku?
Ili smo mi sada nepošteni prema predsedniku? Možda on nikad nije bio pred ovom dilemom. Možda u džungli svih državnih obaveza jednostavno nije primetio koliko mnogo novca ide klubovima i možda samo nikad nije doveo u vezu budžet za Zvezdu i Partizan sa budžetom za lečenje bolesne dece u inostranstvu. Možda ne zna da za lečenje nema dovoljno novca. Možda nije video da narod pare skuplja SMS-ovima.
Da vidimo šta kaže predsednik:
„Aleksandar Vučić presekao: Nema više miliona za Zvezdu i Partizan! Umesto u klubove, uložićemo pare u fond za lečenje teško bolesne dece“ (Informer, 2014).
Pa kako sad to? Znači, predsednik je još 2014. u glavi spojio novac za klubove i novac za decu i „presekao“ da su mu deca važnija. Tada nije mislio da je to demagoški pristup? Hajde da vidimo kako je to Vučić ovo „presekao“:
„Zvezda i Partizan moraju na tržište, pa nek rade kao Junajted, Liverpul ili Barselona, baš me briga koji će model izabrati. Za pet godina dobili su više od 20 miliona evra. E to tako više ne može!“, grmeo je predsednik.
I stvarno, ne može. Od tog trenutka, umesto 20 miliona evra, Vučić je Zvezdi i Partizanu dao 36.
Dakle, imamo predsednika koji je pre pet godina obećao da više neće poklanjati pare Zvezdi i Partizanu, već će taj novac preusmeriti za lečenje dece, a onda je, krijući to od javnosti, uradio potpuno suprotno. Ni za jedan dinar nije smanjio davanja klubovima, nijedan dinar tog novca nije prebacio bolesnima, već je, baš obratno, Zvezdi i Partizanu dao još više, još 16 miliona evra više. I ni za to ne bismo saznali, da se dva kluba nisu posvađala oko toga koga Vučić više voli.
Da citiramo samog predsednika Srbije od pre mesec dana: „Brdo para smo dali i Partizanu i Zvezdi“ (Blic).
Jeste predsedniče, stvarno jeste.
Ali, kada ga novine podsete na sve ovo, predsednik, zaboravljajući 2014., kaže, demagogija.
„Taj demagoški pristup, kada kažete – što gradite ovu prugu, a imamo siromašnih ljudi, što njima ne date pare… Suština je da kada gradite prugu smanjujete siromaštvo“, naveo je predsednik (Tanjug).
Samo što predsednik ovde ne gradi prugu, nego sipa pare Terziću i Vučeliću, pa bi njegovu izjavu trebalo malo popraviti:
„Taj demagoški pristup, kada kažete – što dajete pare Zvezdi i Partizanu, a imamo siromašnih ljudi, što njima ne date pare… Suština je da kada dajete pare Zvezdi i Partizanu smanjujete siromaštvo“, naveo je predsednik. Baš ima smisla, zar ne?
Na kraju mali podsetnik. Srbija je siromašna država koja u budžetu nema dovoljno novca za sve potrebe našeg društva. Uzeli smo novac penzionerima, zamrznuli plate, zabranili zapošljavanje u javnom sektoru zbog čega nam fale lekari, kad jedan specijalista ode u penziju drugi se ne zapošljava, lista besplatnih lekova je kratka, lekari opšte prakse su pod pritiskom da smanje broj izdatih recepata i naloženih analiza, najbolje terapije često nisu dostupne, javni sistemi – od navodnjavanja do protivgradne zaštite su potpuno neadekvatni, školski sport praktično ne postoji, u svakom poslu (korupcija na stranu) jedini kriterijum je najniža cena. Da li u takvom stanju možemo sebi da dozvolimo da gradimo stadione i plaćamo fudbalere? Jesmo li mi bezumni? Mislite o tome.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
