Svoju satiričnu priču „Carevo novo odelo“ Hans Kristijan Andersen je objavio 1837. godine, uz „Malu sirenu“, „Princezu na zrnu graška“ i neke druge, inspirisan jednom srednjovekovnom storijom. Podsetimo se, obmana dvojice krojača sastojala se u tome što su rekli da njihovo odelo ne mogu da vide oni koji se nalaze na položaju koji ne zaslužuju ili koji su jednostavno glupavi. Carevo osoblje, pa i sam car, lagali su da ga vide, svesni svoje nekompetentnosti. Andersen je bio motivisan sopstvenim iskustvom, odnosno zgrožen nad snobizmom i licemerjem danskih buržoaskih krugova u koje je bio primljen. Pogodio je temu koja je univerzalna i njegova priča postaje univerzalno poznata. I pada na um svaki put pri razotkrivanju pojavno pompezne i naduvene društvene ekipe kao prozaične i neozbiljne. Kao na primer – diplomatije.
Naravno, reč je o WikiLeaks, neprofitnoj organizaciji i internet-portalu koji je nedavno objavio gomile dokumenata koje su američke ambasade širom sveta slale u centralu. Bio je to šamar koji će brideti značajno vreme. Pokazalo se da diplomate svoje najbliže saveznike olako i osiono nazivaju pajacima i moralnim sumnjivcima, razotkrivaju se brojne afere i isplivava nepopularni veš „za one dane“. Zapravo, čini se da samo takav i postoji. Umesto slike Džejmsa Bonda koji uz martinije i cigaru zavodi što red što tuđe gospođice, imamo sliku neozbiljnih državnih birokrata koji politički tračare. Posredi je posvemašnji diletantizam birokratije koji dovodi do političkih sapunica i diplomatskih blamaža. Od Gadafija kojem se spočitava što unaokolo ide sa plavokosom medicinskom sestrom ukrajinskog porekla do opisa Putina i Medvedeva kao Betmena i Robina. Naravno, bilo je i mnoštvo problematičnijih aktivnosti, od zahteva za špijunažom genseka UN Ban Ki Muna, pijačarskog razmeštanja američkih zatvorenika širom Evrope i spremnosti za rat sa svima živima. Mahmud Ahmadinedžad je nazvan „Hitlerom“, Robert Mugabe „đavolom“, Angela Merkel „teflonom“, a Nikola Sarkozi upravo – Andersenovim carem bez odela.
Ovako brutalno ogoljavanje diplomatije pokazuje da se iza zatvorenih vrata ambasada dešava malo toga različitog od onoga po automehaničarskim radnjama, frizerskim salonima i kafanama. Osim što se u navedenim malim preduzećima nešto i uradi dok se bistri svetska politika. Umesto ozbiljnih analiza i strategija, dobili smo utiske, stereotipe, loše epitete i još lošije horoskope. Primera radi, Ilham Alijev, predsednik Azerbejdžana, nazvan je „Majklom (Korleoneom) iznutra, Sonijem (Korleoneom) spolja“. Iako aludira na filmsko remek-delo „Kum“ Frensisa Forda Kopole, da li su analize predsednika preko filmskih metafora zaista neophodne u zvaničnoj korespondenciji? Iza patine diplomatskog novogovora, pokazuju se svakodnevne banalnosti, prozaika, uobičajenost. I kvalitetan filmski ukus, okej.
Ovo je, međutim, velika poruka. Ogoljavanje politike kao posla poput svakog drugog jeste zadatak za divljenje. Harizma i tajnost diplomatije, politička pompa i ceremonijalizam – ovom epizodom se pretvara u grotesku ili tragikomiku. Konačno, dođavola odlaze i sve teorije zavere koje počivaju na ideji o apsolutnoj kontroli medija i zataškavanju informacija. Jer dotične ne samo što cure, nego prelivaju. Grupica hakera fantastično je ponizila i ublatnjavila političke gazde planete i načine njihovog upravljanja. I udelila lekciju velikim medijima koji su postali firme čiji je cilj proizvodnja novca, a ne istinitih informacija. Podsetila ih da ne zanemare svoj osnovni posao: obaveštavanje javnosti. Metnula im prst u oko bez namere da ga odatle vadi. Drugim rečima, više neće moći da se ćuti. Pogotovo kada je reč o puno brutalnijim izveštajima objavljenim na WikiLeaks, poput onih o ratu i civilnim žrtvama po Iraku i Avganistanu. Naime, Iračani i Avganistanci su dobro znali šta se dešava, jer se dešavalo po njihovoj koži. Svi mi ostali smo se mogli pretvarati da ne znamo. Više nećemo, srećom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
