Ceca ili Bob Marli

Osim što mu je nedavno proslavljen rođendan, puno je zanimljivije, iako žalosnije, podsetiti se kako je Marli umro. Naime, nakon što se povredio igrajući fudbal, Marliju je dijagnostikovan rak kože. Ovaj muzičar je pri tom odbio svaku konvencionalnu terapiju, prepustivši se nadrilekarstvu. Trebalo je da izvadi zube koji sadrže plombe, strogo promeni način ishrane i izbaci alkohol i kofein, te guta gomile vitamina C. Nažalost naravno i naravno nažalost, stanje mu se ubrzo pogoršalo, a rak se proširio po celom telu. Navodno, njegove poslednje reči bile su: „Novac ne može kupiti život.“ Uzgred, Marli je verovao i da je novi mesija i božanska inkarnacija bio kralj Etiopije Hajle Selasije, zagovarao je povratak crnaca u Etiopiju kao obećanu zemlju, a Zapad je nazivao „Vavilonom“, pozivajući na borbu protiv istog. Imao je i jedanaestoro dece sa osam različitih žena.

Romantični simbol slobode i pravedne borbe zapravo je radio prilično budalaste stvari u svom životu. Što ga je tog života i koštalo. Bez uplitanja u muzičke ukuse (za ovog kolumnistu, Marlijeva muzika je pre svega dosadna), valja problematizovati sami fenomen idola ili uzora. Da li osoba koja za kralja Etiopije misli da je bog i koja se od raka kože leči tako što vadi plombirane zube zaista može biti smatrana za ozbiljnog uzora?

Priča o omladinskim uzorima u Srbiji je među omiljenijim temama domaćih istraživača. U jednom projektu („Svakodnevica mladih u Srbiji“), naručenom za potrebe Ministarstva omladine i sporta, najčešći uzori mladih bili su Anđelina Džoli, Ceca Ražnatović, Ana Ivanović i Novak Đoković. U najnovijem istraživanju Fonda za otvoreno društvo, idoli mladih su sportisti (Đoković, Divac, Vidić, Čavić), naučnici i pronalazači poreklom sa ovih prostora (nezaobilazni Tesla, ali i Milanković i Pupin), a zatim i istorijske ličnosti (ambivalencije poput Karađorđa i Tita, cara Dušana i Gandija). Za čak petnaest procenata mladih uzori su ljudi crkve (patrijarh Pavle, Sveti Sava, Nikolaj Velimirović), a tek onda dolazi pop kultura domaće orijentacije – Ceca Ražnatović, Seka Aleksić, Đorđe Balašević i Jelena Karleuša.

Problem sa tzv. idolima je sledeći: da li se ljudi zaista ugledaju na one koje navode kao uzore? Odnosno, da li modifikuju sopstveno ponašanje u skladu sa idealima svojih idola? Koliko ljubitelja Boba Marlija će se klanjati Hajle Selasiju i maštati o svojoj crnačkoj obećanoj zemlji? Koliko ljudi će studirati prirodne nauke zbog Tesle ili Milankovića? Baviti se sportom, muzikom ili monaštvom (za onih visokih 15 odsto sa crkvenim uzorima)? Niti će oni koji za idola smatraju Ratka Mladića krenuti da se obračunavaju sa „balijama“ i igraju šah, niti će ljubitelji Zorana Đinđića da se posvete filozofiji frankfurtske škole i da prevode anarhiste – barem ne zbog Mladića odnosno Đinđića. Tako je, mnoštvo dece sada trčkara za lopticom sa reketom u ruci, ali njihova stvarna motivacija ili motivacija njihovih roditelja jesu novac i slava. Novak Đoković je tu samo promenljiva varijabla. Pojedinci koje kao simbol naškrabamo na papir koji nam je pod nos poturio nestrpljivi anketar imaju premalo uticaja na naše ponašanje, ako ne računamo lepljenje postera po sobi. Zabrinuti monoteisti mogu da odahnu – sekularna idolatrija je slabog dometa. I odlično je što je tako.

Iznova je korisno upotrebiti najpoznatijeg jamajčanskog muzičara za primer. Naime, dok je Bob Marli verovatno bio supertalentovan za tu jednu stvar – tamburanje – bio je sasvim naivan u većini drugih. Ugledati se na njega u pogledu religije ili (još gore) medicine, jednostavno je nesuvislo, pogrešno i opasno. Istorijske, naučne, sportske ili kulturne superzvezde verovatno su odlične u toj jednoj jedinoj sferi zbog koje su i poznate i prepoznatljive. Smatrati ih sveukupnim idolima i ugledati se na njih može biti samo promašaj. I zato je prilično nebitno da li je idol mladih u Srbiji Marli ili Ceca. Naravno, nije svejedno ko su simboli nacije – krvoloci ili mirotvorci, oni koji čitaju ili oni koji se loptaju, oni što daju hleb ili koji daju igre. Ali ti simboli su posledica, a ne uzrok određenog društvenog ponašanja i verovanja populacije. Konačno, ako se u svom ponašanju već moramo ugledati na nešto, nemojmo da to bude i neko, ili barem neko dalek. Neka dobra muzika, sportski uspeh, naučno otkriće, te dobra politička ili istorijska odluka budu samo to što zaista jesu, a ne idolatrijski recepti za naše ponašanje u svakodnevnom životu. Jer tek tada je uživancija u njima prava.