Ciljevi terorista

Ono što je terorizmu zajedničko je upotreba nasilja da bi se uticalo na javnost i politiku. Sve ostalo je prilično različito. Na primer, tipični levičarski terorizam odlikuje odsustvo terora prema nedužnim civilima i usmeren je vrlo ciljano, poput otmice i ubistva italijanskog premijera Alda Mora 1978. godine od strane Crvenih brigada. Neki drugi terorizmi upravo insistiraju na ubistvu nasumičnih posetilaca pijaca, pozorišta ili trgovinskih centara. Osim metoda, naravno, teroristi se razlikuju i po ciljevima. Od rušenja okupatorske vlasti do rušenja legitimno izabranog režima, od fanatika kojima smetaju abortusi do ludaka koji oslobađaju miševe iz naučnih laboratorija, od dolaska na vlast zbog boljeg sutra do rušenja sveta jer sutra svakako neće doći.

Ono što se, iz razloga koji se tiču tzv. političke korektnosti, propušta spomenuti kada je o 11. septembru reč jeste jedna nezgodna, ali ključna reč: religija. Dobar deo terorizma, i to onaj krvavije sorte, ima religiju za srednje ime. Islam, ili bilo koja druga religija, nije teroristička praksa, niti to neko suvisao može da zaključi. Ali, negirati religiju kao činilac u tom užasu znači razmišljati jednako nesuvislo. Naime, Osama bin Laden je 1996. i 1998. godine izdao fatvu – religijski stav koji izriču teolozi i sveštenici. Regrutovanje i dogovaranje napada obavljeno je u džamiji u Hamburgu. U kampovima za obuku, uz lekcije o pravljenju bombi, uči se i veronauka.

Otkud to? Jer, uz sve bizarnosti iz biografija Mojsija, Isusa ili Muhameda, teško je da bi dotični pozivali na terorizam. Međutim, čak i ako prihvatimo stav da je suština religije u miru, bratstvu, ljubavi i ostalom sa izbora za „mis“, u njoj ostaje ta jedna prividno olakšavajuća, ali suštinski problematična doktrina – ona o životu posle smrti. To jest, da neko na nas motri, ocenjuje nas, i posle smrti kažnjava ili nagrađuje u skladu sa tom ocenom. Tek snažno verujući da će njihov trud, odnosno mučenička smrt, biti nagrađeni u zagrobnom životu, onih 19 ljudi moglo je ući u avione sa namerom da iz njih ne izađu živi. I da sa sobom u smrti povedu još gomilu sveta, bez naročite griže savesti. Otuda toliko zla pod velom religije, bez obzira na to da li su ovo planirali oni koji su po bliskoistočnom pesku i kasnijim birokratskim saborima te religije izmišljali. Dostojevski je u „Karamazovima“ pogrešio. Baš ako boga ima – sve je dozvoljeno.

I zato je odluka o uvođenju sveštenika oficira u Vojsku Srbije od polovine 2011. godine užasna koliko i skandalozna. Dizanje morala za ubijanje je etički problematično u startu. Kada te moralne erekcije izvršavaju sveštena lica, stvar je posebno opasna. Paralela sa 11. septembrom je ekstremna, ali ne promašuje metu. Teološke doktrine, koje god farbe da su, život posmatraju kao pripremu za život posle smrti. U toj osnovnoj religijskoj dogmi je problem. Doktrina o životu posle smrti olakšava i smiruje kada nam premine neko blizak. Ali stvari učini krvavim kada se priča ljudima sa oružjem u ruci. Insistirati na životu posle smrti znači obezvrediti ovaj život, jedan jedini koji imamo. A obezvrediti život, sopstveni ili tuđi, znači proizvesti armiju krvoloka ili topovskog mesa.

Obmanjivati profesionalne vojnike da će za svoje vojevanje nagradu primiti po uginuću je trgovina vredna jedino prezira. Svakoj državi je u interesu da stvori vojsku koja će u to verovati. Uostalom, zato mnoge države u svetu već uzgajaju sveštenike među svojim armijama. Ali je na pojedincima koji imaju kakve takve moralne koordinate da vrisnu na prakse poput ovih. Tačno je, i vojnici su vernici i sve se može ofarbati pričom o pravima na veroispovest. Ali, čak i ako ne bude ratnog huškanja, čemu su neki sveštenici neodoljivo skloni, i dalje ostaje osnovni teološki problem kojeg se nijedna religija neće odreći. A to su priče o nagradama, regresima i toplim obrocima kada se zemaljski život okonča. Korak do stava da ga onda i nije tako strašno okončati, ako je cilj pravedan i bogougodan, isuviše je kratak. Ta metafizička šargarepa na štapu, koliko god bila pragmatična za podizače vojnog morala, jednostavno je obmana. Armija koja isuviše voli život možda i nije naročito uspešna armija. Ali po udžbenicima iz 19. veka. Po ovim nešto savremenijim, uspešna vojska je ona sa boljom taktikom i tehnologijom. Istovremeno, državi trebaju građani koji vole život i koji nisu spremni da ga polože na bilo kakve fiktivne oltare. Jer tada ima građane koji su zadovoljni, možda i srećni svojim životima. Tek tada je država uspešna u svojoj ulozi. Ne dajmo nikome da taj život obezvredi. „Vi isuviše volite život“, poručio je Bin Laden Amerikancima jednom prilikom. „Što je za svaku pohvalu“, dodao bi ovaj kolumnista.