Dečaci koji viču Vučić

 Jer pred rizikom gubitka zlatnih jaja od centralističke koke nosilje nazvane Beograd, nova demokratska opozicija Srbije predlaže upravo stari hit udruživanja pred tiraninom. Ovi su recepti zaostali u razvoju, baš kao i muzikantske reference Mlađana Dinkića. Dakle, jedni isprazno pretenciozni stihovi Azre i EKV, taman za gitaru u šaragama na srednjoškolskoj ekskurziji u Kladovo devedesetih. Namenjeni smuvavanju naivnih curica kojima je ionako svejedno šta se peva i tambura. Dačić je u pravu i u vezi sa činjenicom da je nedemokratsku praksu upodobljavanja lokalnih samouprava sa politikom Vlade Srbije započela upravo Demokratska stranka. Druga je tema što niko nije podvrisnuo kada je ovom brutalnom činu podvrgnut Novi Sad, na posebno sraman, odvratan i pljačkaški način. I kada se isto pokušalo sa pokrajinskom vladom, prizivajući duhove užeglog jogurta.

Opozicija možda deluje razjedinjeno i u stanju poluraspada nalik na period iz Miloševićeve ere. Ali, osim par poznatih njuški, vlast tom dobu više ne nalikuje. Moguće je zapitati se i kako to da najnovija crveno-crna koalicija više nema opoziciju? Demokratska stranka je opoziciju imala nakon svih svojih izbornih pobeda u doslovno i metaforički nultim godinama po Srbiju u 21. veku. I ova činjenica svedoči o karakteru starog režima kao interesnog preduzeća koje se raspada čim mu funkcioneri izgube položaje i moć. I o preddemokratskom, pretpolitičkom stanju Srbije u postmodernom svetu.

Sociolog Luis Kozer – pravo ime Ludvig Koen – u „Funkcijama društvenog sukoba“ još sredinom prošlog veka vispreno je tvrdio da sukobi imaju i integrativnu funkciju. Drugim rečima, da se mnogi ljudi u konfliktnim situacijama međusobno približavaju, da zaboravljaju na međusobne razlike i da preuzimaju aktivnu ulogu u svetu oko sebe. U sukobu se i stvaraju grupni identiteti i jača grupna svest o sopstvenim granicama, sličnostima i razlikama, kao i o odvojenosti od drugih grupa. Ovo je posebno slučaj pred izazovom zajedničkog neprijatelja – od NATO pakta 1999. godine ili raznih elementarnih nepogoda stalno, sve do Aleksandra Vučića 2013. godine. Iz ovog ugla posmatrano, impuls za ujedinjenjem opozicionih političkih partija samo je reakcija na dobro poznate društvene sile. Međutim, diskurs sa kojim ove partije kidišu na Vučića je taj koji je politički anahron i besplodan. Jer on nalikuje na diskurs dečaka koji je vikao „vuk“.

Prisetimo se osnovne škole, ova Ezopova basna (iako nije baš o životinjama, a Ezop verovatno nije ni postojao) govori o dečaku-pastiru koji iz razonode lažno uzbunjuje selo da vuk napada njegovo stado. Nakon treće ili četvrte psine ovog tipa, vuk zaista dolazi, ali momčiću očajnog smisla za humor više niko ne veruje, te mu nastradaju ovce. Pouka priče? Lažljivcima ne verujemo ni kada govore istinu. I upravo se to dešava sa mnogim uplašenim dečacima koji viču „Vučić“ i „autokratija“ pred najavama njegovog pohoda na Beograd. Jer čak i da je ono što svi ovi dečaci govore istina, za njihovog vakta opustošena i opečena Srbija i u jogurt duva.

Pouka celog slučaja je i mnogo dublja i riskantnija od prostog razotkrivanja laži, kao i od poražavajućih posledica tog raskrinkavanja po lažova. Jer, beslovesnim trošenjem reči „diktator“ i „autokratsko“ nećemo znati kada nas autokratija i diktatura zaista ugrizu za zadnjicu. Selo će da zaspi i neće više preostati nikog da nas izbavi od zla. Naime, novi Aleksandar Vučić još uvek nije novi Slobodan Milošević, šta god neko priželjkivao i u kakvoj god ulozi sebe video. Sve češćeg vašingtonskog gosta Vučića je čak i američki ambasador u Srbiji oprao od greha koji mu se lažno pripisuju. Svojom potrošnjom krupnih reči, isuviše nervozna opozicija sebi samo izmiče autoritet istinskog ukazivanja na greške i skandale postojećeg režima kojih svakako ne manjka. S tim u vezi, ona se i dalje razotkriva jedino kao opozicija zainteresovana za nove i/ili stare funkcije, a ne za novu politiku. Trubljenje da je Orvelova noćna mora stigla učiniće da ne čujemo „Malu noćnu muziku“ smicalica i krađa na sitno. Dok realna rasprava odgovornih političkih partija o, recimo, modelima izlaska iz dubioze, o najboljim načinima za restrukturiranje privrede, o reformama zdravstva, školstva i ostalih neseksi stvari – tada ostaje samo vlažni san.

Inicijativu za udruživanje pred izazovima Vučića i njegovih pokrenula je Liberalno-demokratska partija koja, i istini i preokretu za volju, odavno ukazuje na potrebu za drugačijom politikom i koja ume da sasluša dobronameran i bistar svet. S druge strane, ova stranka se jednako odavno suočava i sa prozivkama da sama nije sposobna za formulisanje drugačije politike u svojim redovima. S tim u vezi, vrhunac ove opozicione ironije verovatno je u nazivu nove stranke Zorana Živkovića (Nove stranke, neverovatno) kao organizacije koja formalno prepoznaje potrebu za novim pristupom, ali koja zasigurno nema unutrašnjeg sadržaja da tu novost i ostvari. Konačno, Demokratska stranka, koja pokazuje da je moguće da Jelena Trivan pobegne od nje, ali ne i da ona pobegne od Jelene Trivan, najglasnija je u svojim povicima na novu autokratiju koje više nema. Po oprobanom receptu odsustva odgovornosti, samo curi jedan pompezni vokabular večitih i dobro uhranjenih opozicionara koji svedoči da u ovom partijskom vrhu zaista više nema ljudi koji nešto znaju i umeju. Na kraju, G17/URS, taj JUL ili bar Nova demokratija petooktobaraca, istovremeno je i komičan u svojim pokušajima da se sakrije iza pseudonestranačke „Beogradske inicijative“, znajući da im firma koju nose na stranačkoj tabli više ne može doneti mandat ili glas. Naime, oni su dečaci koje je selo već prebilo od batina zbog načina na koji su čuvali svoje ovce.

Jedan drugi Vuk i sebe i Vučića je uporedio sa apostolom Pavlom i njegovom bajkovitom metamorfozom. Prepodobni Draškoviću Vuče se verovatno nije upoznao sa kritičkim čitanjima Biblije koja Pavla iz Tarsa predstavljaju kao antiintelektualističkog i impotentnog sadistu. Ili je upravo aludirao na veberijanske Pavlove poslanice o potrebi za mučenjem svog tela, ko zna. Činjenica je da Drašković bolje od mnogih drugih poznaje udare autoritarnog režima na svojoj koži i na svoj život. Od jednog DOS-a Drašković je već jednom politički neiskusno pobegao, bilo bi sumanuto pretpostaviti da će istu grešku da napravi dvaput.

Postkoitalno smirivanje nakon rekonstrukcije Vlade je novi režim učinilo i stabilnim i gladnim. I to je razumljivo, a verovatno i opasno zbog bahatosti i osionosti koje (od)uvek prate svaku nekontrolisanu vlast. Ali odgovori trenutne (i, kako deluje, dugovečne) opozicije na te izazove su ono što je problem. Jer i posle godinu dana, vlast deluje spremnije od opozicije da priguši Savla u sebi i da izađe u susret vremenu u kojem se nalazimo. A to, dugoročno, ne može da izađe na dobro. Dakle, ono što je potrebno je nova politika, a ne novo udruživanje pred zajedničkim neprijateljem. I o tome govore antički Grci i njihovi basnopisci. Kao i da, kako god bilo, ovce uvek nadrljaju.