Ove drangulije bile su predmet izuzetnog divljenja i otkrivanja blistave budućnosti pred našim očima, ušima, nosevima i prstima. A danas su stvar nostalgije ili podsmeha, zavisi na koju nogu se ustalo izjutra. Pogledajmo samo u audio kasetu, a zatim i u CD, kao dva nosača zvuka koji su obeležili 1980-e i 2000-e, a koji su već danas staromodni ili „retro“. Gramofon, radio tranzistor, kasetofon, vokmen, CD plejer, MP3 plejer su se smenjivali (skoro) deceniju za decenijom, a sada su gotovo muzejski eksponati. Isto je i sa video sadržajima, odnosno sa video kasetom, a zatim i sa DVD-jem.

Gejmboj? Nepster? Blekberi? Oni Gugl Glas cvikeri? Dođavola, pa i čitav Majkrosoft danas deluje kao da potiče iz srednjeg veka. Ali, to samo može da znači da slična sudbina, i to odmah iza ugla, čeka i aktuelne kompanije, gedžete i tehnologije koje odlikuju našu sadašnjost. Jer, baš kao što je nestalo ili je istrebljeno preko 90 odsto živih vrsta koje su ikada živele na planeti Zemlji, isto je i sa tehnologijom. Retki su „živi dinosaurusi“ poput krokodila. I groblje tehnologija je neuporedivo veće od tehnologija koje žive, dišu i motaju se tu među nama.

S jedne strane, mi već živimo naučnofantastičnu budućnost o kojoj su naši preci mogli samo da sanjaju. Odvrnemo vodovodno čudo koje zovemo slavinom, i iz dotične curi ne samo pijaća, već i topla voda. Zapravo, voda čiju temperaturu, razmaženo poput Zlatokose, sa lakoćom podešavamo na „taman“. Boli nas glava ili zub, ili smo depresivni i tužni, pa sa dotičnom vodom popijemo lekovitu fantaziju od koje bol ili nevolja prođu za petnaestak minuta. Kopnom i vazduhom komotno prelazimo stotine kilometara za samo nekoliko sati. A ne moramo ni da putujemo: mobilnim telefonom, i zvukom i slikom, razgovaramo sa kojom god osobom poželimo, kada god poželimo. I svako od nas u tom malom crnom ili srebrnom čudu u džepu, na samo jedan dodir, (može da) ima više uskladištenog znanja, mudrosti i kulture nego što ga je bilo u celoj Aleksandrijskoj biblioteci ili Kući mudrosti u Bagdadu. Drugo je pitanje zašto taj mobilni mahom koristimo za fotografisanje i „šerovanje“ hrane ili večernjih toaleta u toaletu pred izlazak u grad. Zato se zapitajmo i sledeće: kako će svet izgledati za, recimo, samo pedeset godina? Ko živ, ko mrtav, ali kakav će biti svakodnevni život čovečanstva, i kojim predmetima i tehnologijama ćemo tada biti okruženi mi ili naša deca? Mnogi futuristi u 19. i 20. veku su već bili zamišljali fantastične stvari: autoputeve i supervozove u vazduhu, gradove pod vodom, letovanja na Mesecu, hranu u formi pilule, robote kućne pomoćnice, i plavooko potomstvo koje odabiramo iz kataloga. Šta zamišljamo mi?

S druge strane, pogledajmo unaokolo. Kako u „Umeću jasnog razmišljanja“ odlično navodi publicista Rolf Dobeli, sedimo u stolici koja je bila izmišljena još u drevnom Egiptu. Nosimo pantalone koje se pojavljuju pre 5.000 godina, a usavršavaju ih germanska plemena oko 750. godine p.n.e. Kožne cipele i perjane jakne su među nama još od poslednjeg ledenog doba. Naši stolovi i stolice, kuhinjske radne površine i police za knjige, sačinjeni su od drveta, tog najstarijeg građevinskog materijala na svetu. Koristimo viljušku, „aplikaciju“ koju su izmislili još stari Rimljani (ne, nisu to bili srednjovekovni srpski kraljevi) kako bismo u tela trpali komade mrtvih životinja i biljaka. Šta se tačno promenilo? Zapravo, ne mnogo toga. S tim u vezi, prisetimo se australijske dokumentarne serije „Posle 2000-e“ na rahmetli Trećem kanalu. Evo, 2018. godina je, a mi još uvek čekamo na leteće automobile i kolonije na Marsu. Uprkos nedavnom „Tesli“ u kosmosu. A u aprilu 1969. godine, „TV Novosti“ su o tome kako će izgledati Jugoslavija godine 2000. ispitivale urednika „Borbe“ Staneta Staniča, i koji je poručio da će se ljudski mozak tada uveliko povezati sa računarima, da ćemo stvarati nove ljudske vrste, da ćemo živeti 150 godina, i „sanjati u koloru“. I da ćemo najzad dostići standard koji je tada imala Švedska. Naivno ili jok, ali biciklovi su odavno morali da budu zamenjeni ruksacima na mlazni pogon, zar ne? Gde je zapelo?

Nigde naročito, osim što su Jugosloveni zaratili. Ali, poenta je u tome da se drevna tehnologija naprosto bila pokazala i dokazala kao korisna, dobra i zgodna. Baš kao i u živom svetu u stanju prirodne selekcije, šta god da je opstalo i preživelo nakon vekova i vekova tehnoloških inovacija, verovatno će opstati i preživeti i u budućnosti. Ono što traje stolećima i epohama, poput stolice, viljuške i kožnih cipela, jednostavno mora da radi posao. Jer poseduje izvesnu inherentnu logiku, čak i ako istu ne razumemo u potpunosti. I zato genijalni Nasim Nikolas Taleb nudi jednostavnu formulu za promišljanje budućnosti: šta je postojalo i pre pedeset ili sto godina, verovatno će postojati i narednih pedeset ili sto godina. I zato budućnost u narednih pola stoleća neće izgledati dramatično drugačije nego danas. Da, pojavljivaće se mnogi novi i drečavi gedžeti, izumi i sokoćala, ali će većina od njih ubrzo biti zaboravljani poput pejdžera, audio kasete ili DVD-ja. Uostalom, ni radio ni bioskop nisu nestali, prodaja gramofonskih ploča je u porastu, a „staromodne“ knjige u papiru i koricama se uveliko štampaju i prodaju, uprkos onom „Kindlu“ (kojem takođe preti izumiranje). LJudi naprosto vole i voleće da čitaju, kupuju, poklanjaju i na drvenu policu turaju knjigu u papiru, tu blesavu tehnologiju koja nas prati još od egipatskog otkrića papirusa ili bar Gutenbergovog otkrića štampaće mašine. Drugim rečima, u našim promišljanjima budućnosti, isuviše mnogo pažnje pridajemo najnovijim otkrićima, dok zapostavljamo ulogu i važnost tradicionalne tehnologije.

I tu činjenicu moramo da promislimo kada, na primer, premijerka Ana Brnabić u nedavnom i veštom autorskom tekstu za NIN govori o „viziji Srbije u 21. veku“ u kontekstu tzv. „Četvrte industrijske revolucije“. Premijerka je u potpunosti u pravu kada vizionarski nagovara na transformaciju srbijanske ekonomije u pravcu privrede koja je zasnovana na tehnološkim inovacijama. Umesto zemlje prepoznatljive (jedino) po kukuruzu, malinama i jeftinoj radnoj snazi. U tom smislu, famozna „digitalizacija“ nije nešto sa čim se valja previše sprdati, iako fakat živimo u društvu sveprisutne funkcionalne nepismenosti, siromaštva i ogromnih klasnih razlika. I zbog čega narativi o digitalizaciji mnogima deluju nerealno, utopijski i nekako neosetljivo i bahato. Međutim, ukoliko budemo (za)ostali na romantičarsko-malinarskom nivou gunja, opanaka i ostalih inkluzivno-folklornih manifestacija, možemo komotno da se transformišemo i „rebrendiramo“ u evropsko Masai pleme lovaca i sakupljača. Koje će zatim bugarski turisti kolonijalno fotkati za svoje Fejsbuke, Instagrame i Snepčete.

ima i zrnadi istine u ciničnim opaskama prema kojima je Srbiji potrebnija ta neka kanalizacija od digitalizacije. Ali ne zato što treba da sačekamo da svi gradovi, varošice i sela u Srbiji prvo dobiju komunalnu infrastrukturu, pa da tek potom počnu da šalju uverenja o državljanstvu preko interneta. Ne, nipošto. Radi se samo o skeptičnom oprezu prema onome što je spomenuti Taleb nazvao „neomanijom“, odnosno opsesijom za svim onim što je šljaštavo i novo. Treba da na tren zastanemo pred novim svetlucavim tehnologijama koje nam se nutkaju i uzbuđuju nas poput 3D štampača, samovozećih automobila, „Bitkoina“ i sličnih čuda o kojima mahnito čitamo po internetima. I da se još jednom zapitamo kakve tačno tehnologije i gedžeti će nas okruživati u budućnosti, a koje će biti sahranjene i brže nego što su zaživele? Super su svi ti hipsterski „startapovi“ i njihovi „digitalni nomadi“ koji kreiraju „kontente“ na svojim Mekovima ispijajući kafe late ili zanatsko pivo. Ali, sve je to prolazno poput vode po Nilu egipatskog Srednjeg carstva.

I zato, Srbija bi ponekad i mogla i morala da se ozbiljno posveti staroj-dobroj industriji i konkurentnoj proizvodnji tih nekih drvenih stolica i kožnih cipela, kao tehnologijama koje su tu gotovo oduvek i koje će tu i da ostanu. Baš kao i da se posveti prosvećenosti i modernizaciji za kojom upadljivo kasni. A u tom smislu su nam neophodne i društvene, istorijske i humanističke nauke i discipline, a ne samo inflacija dizajnera video-igrica kao jeftine radne snage za firme sa adresom u Silicijumskoj dolini. Znanje nije samo znanje programiranja u najnovijem programskom jeziku. Potrebne su nam i društvene nauke koje će celu tu gužvu da promisle sa jednom kritičkom i jeretičkom distancom. U ime stvarne budućnosti koja nije futuristička fikcija onih privilegovanih slojeva kojima je čaša uvek polupuna. Najzad, na poziciji te poluprazne čaše, nalazio se i književnik i najcitiraniji Fejsbuk autor Čarls Bukovski, a koji je suvislo ustvrdio da je upravo kanalizacija najveći izum čovečanstva. Tradicionalne tehnologije stolica, pantalona, vodovoda i kanalizacije, a ne „najnovije“ audio i video kasete i igrice, jesu te koje opstaju i traju. A traje i promišljeno izučavanje ljudskog društva i kulture, od filozofije starih Grka do danas. Razmislimo i o tome, ako u 21. veku želimo da opstanemo i mi sami.