Dolina od silikona

U danima u kojima mediji pokušavaju da pronađu neku drugu fotografiju već sasvim izvesnog ministra finansija Lazara Krstića, nije naodmet okrenuti se njegovim pisanim rečima. Naime, u potrazi za odgovorom na pitanje šta to mladoliki Dinkić posle Dinkića tačno želi da uradi u finansijama, većini radara političkih komentara je promakao jedan Krstićev autorski tekst. Sasvim neoprezno, „Lazar sine“ se oprobao u esejističkoj analitici ovog tipa, i to u besplatnom godišnjaku „Petnica“ (broj 27) ove istraživačke stanice. Valja ga pronaći po internetima jer, Isuse na koturaljkama, u njemu je Krstić baš svašta naškrabao.

Dakle, naslov Krstićevog teksta je „Kako biti siromašan, ali seksi“, a datum je januar 2013. godine. U pomalo bizarno familijarnoj najavi teksta piše: „Po čemu su to Lazi slični Berlin i Petnica? Zašto Laza smatra da bi Stanica trebalo da se ugleda na Berlin? Koje su to, po Lazi, sveže ideje upotrebljive u Petnici danas i sutra?“ I neka naslov (za trenutak) ne zaplaši – Krstić ne sugeriše da sve pare zdudamo na šminku, silikone i seksepil, u pitanju je samo fraza gradonačelnika Berlina za neki sasvim treći kontekst. Ono što stoji ispod naslova i najave je problematično. Jer Laza se raspisao i, jednostavno rečeno, nije dobro.

Ukratko, Krstić piše o svojoj fascinaciji Berlinom kao „evropskom prestonicom cool-a (sic) i alternative“, jednim gradom sa „novim fejsliftom“, ali i – za njega mnogo važnije – gradom koji je centar evropskog preduzetništva. S tim u vezi, on ističe da je u Berlinu 2011. godine osnovano „nekoliko stotina start-up-ova“ (to su valjda nova preduzeća) i da zato Petnica treba da „prožme svoje programe idejom preduzetništva“. Šta to konkretno znači? Da se, veli Krstić, oko Petnice „stvori mreža potencijalnih mladih preduzetnika“, kao i da se polaznici Petnice ohrabre u tome da naučne i istraživačke teme koje su izabrali usmere ka „praktičnoj implementaciji“ i „komercijalnoj primeni“. Groteskno se sugeriše i da mladi ljudi iz Srbije voljni da odu u neko valjevsko seoce i tamo se bave, ej, nekom naukom treba da „obrade svoje ideje u obliku skromnog biznis-plana“.

Zatim, svoj toj sjajnoj sumanutoj deci Srbije koja bi da se bave astronomijom, fizikom, hemijom, antropologijom itd. Laza bi da uvede – radionice na temu preduzetništva. Gnjavio bi ih „praktično orijentisanim kurikulumom“ u kojem bi „u toku par posebnih dana“ učili kako „jeftino reklamirati proizvod“ i „kako zapakovati ideju za investitore“ i slično. Organizovao bi čak i takmičenja na kojima bi pobeđivali oni naučni projekti koji imaju najbolju poslovnu primenu. Njegov primer? Petnički sapun koji je nastao kao nuspojava nekakve radionice iz, valjda, hemije. Dakle, mani nauku, daj da se to proda za neku kintu. I, nevidljivom rukom tržišta vozneseno, Petnica postaje Berlin.

Znajući kakvu lošu reputaciju u javnosti imaju reči poput „teorija“, „nauka“ i „filozofija“, te jednu privlačnu reputaciju prakse, preduzeća i novca, ovo može delovati zgodno. Posebno tetkama po frizerskim salonima, tečama po automehaničarskim radnjama, te glasnoj armijici mladih lidera sa košuljicom ispod džemperka kad nisu na Tviteru. Ali za nekog ko dolazi sa Jejla, šta god da je tamo studirao, to i može i mora mnogo bolje. Osim što brutalno zagovara tržišnu dominaciju nad naučnim i istraživačkim radom i ne nudi odgovor na pitanje da li to nekomercijalna naučna istraživanja (recimo, kosmosa) treba ugušiti ili samo prigušiti – naivno je blaga reč za ovakve „seksi“ vizije.

Jer, Berlin nije Berlin zbog nekakvih novih preduzeća, stotinu mu „startapova“. Već upravo zbog slobode naučnog istraživanja, intelektualnih poduhvata i kreativnosti svake vrste. Da li su Lajbnic, Kepler, Gaus, Humbolt, Vunt, Veber, Plank i Ajnštajn imali biznis planove? Pohađali kurseve iz preduzetništva? I kako prodati drugi Keplerov zakon o kretanju nebeskih tela na takmičenju za poslovnu primenu? Kako razrezati Opštu teoriju relativnosti na 250 grama za poneti? I zašto gušiti neke buduće Milankoviće, Pupine i Tesle, mlade ljude i sanjare zagledane u zvezde, preporukama o – „praktičnoj implementaciji“? Dođavola, u Petnici je nedavno završena škola kosmologije, a uskoro počinje škola mikroskopije. Kako staviti prodajnu cenu na to? Ova nezavisna istraživačka stanica se fantastično bavi „razvojem naučne kulture, naučne pismenosti, obrazovanja i kulture“. To pre svega puno košta, a zarađuje tek mnogo kasnije.

Jer, da bude jasno, najveća naučna otkrića i istraživanja uvek su donosila milijarde ljudima, gradovima, društvima i čovečanstvu, ako baš želimo sve gledati kroz evro, investiciju ili novo radno mesto. Ali su to radila gradualno i dugoročno, a ne kada su bila zauzdana nekakvom neposrednom dobiti ili prodajom na tržištu. Naime, naukom se ne postaje milioner. Da li to znači da ne treba učiti nauku, već samo „kako zapakovati ideju za investitore“? I na lokalu ugrobariti ono malo preostale detinje radoznalosti i strasti za otkrićem koja je gorela u preponama svih velikana nauke i tehnologije. A u slučaju Petnice, ugušiti je baš kod onih retkih i posebnih klinaca koji nisu trenerkaši iz kladionice i promoterke sa splava zagledani u novac, odnosno u tiket ili ko u separeu uzima šampanjac?

Bilo bi dobro kada bi u svojim izlivima mašte na papir Krstić pisao o tome kako da se Petnica transformiše u Društvo Maks Plank – nezavisnu mrežu od gotovo 80 istraživačkih instituta (i još tridesetak škola za mlade naučnike), sa oko 13 hiljada stalno zaposlenih naučnika i istraživača i sa budžetom od oko 1,4 milijarde evra koji obezbeđuje država Nemačka. Dakle, u najbolju „istraživačku stanicu“ u Evropi, čiji su članovi dobili čak 32 Nobelove nagrade. Umesto toga, Krstić Petnici faktički sugeriše da bude kalifornijska Silicijumska dolina, odnosno centar nekakvih inovativnih kompanija. Samo je to već malo potrošen motiv, pa se dohvatio Berlina i avangarde. Naravno, bilo bi sjajno imati ovakvu dolinu u valjevskom ataru, ali ne umesto Petnice. Jer ovakva i slična mesta na kojima se uči nauka, tj. na kojima se naučno istražuje i otkriva, jednostavno nisu prostori za vulgarno neoliberalnu uskogrudost profita i tržišnih rešenja. I zato priprosti tekst budućeg ministra finansija, pisan za jedan interni almanah, toliko onespokojava.

Nemci imaju izreku „Gradski vazduh oslobađa“ („Stadtluft macht frei“), a berlinski turista Krstić bi da zatvori ovaj vazduh u okvire biznis planova i nekakve prodaje. S tim u vezi, zanimljivo je i da Krstić Silicijumsku dolinu u svom tekstu standardno pogrešno naziva „Silikonskom dolinom“. Ili ne znajući da se čipovi prave od silicijuma (a ne silikona), ili kubureći sa engleskim jezikom. I u gorljivoj želji da nauka postane seksi prodajom na tržištu, Krstić je napravio blistavo tačnu grešku: silikon u ustima, grudima i zadnjici radi upravo to. Ali ovo sa naukom više nema nikakve veze i osuđeno je na kratkoročnu kintu od sapuna stvorenog znojem uništenih snova nadarene dece i omladine. Jer su morali da cenzurišu svoju želju, radoznalost i strast pred potrebama tržišta. I samo zato Krstićev tekst otkriva autora koji nije istinski vizionar, već samo marljivi ponavljač izanđalih fraza iz neoliberalnih biznis škola. Sa jednom opasno naivnom spremnošću da te fraze primenjuje u sferama gde ih primenjivati ne treba. Da li je vizija vizija i kada je uskogruda?