Počelo je ubistvom. Maloletni B. J. je optužen za ubistvo maloletnog D. S. I to u multietničkom i tobože mirnom vojvođanskom selu Jabuka. Navodno, zbog optužbe o ukradenim patikama. Međutim, B. J. je bio Rom, a D. S. je bio Srbin. Barem su im tako rekli roditelji, a oni su im u to poverovali.
Kao i celo selo romantično hortikulturnog imena. Rezultat tog uverenja? Prema zvaničnim izveštajima, nekoliko stotina ljudi je najmanje pet dana, svake večeri posle 22 časa, iz rasističke razonode kamenovalo i palilo kuće pripadnika romske nacionalnosti, pozivajući na njihovu smrt. U virtuelnom svetu, bilo je bljutavo na internetski svojstven način. Na Fejsbuk grupi posvećenoj ubijenom D.S., dečaci i devojčice su spomenarski žalili uz pozive na istrebljenje „crne gamadi“ sve sa estradno patetičnim YouTube klipovima. Domaći neonacisti na svojim i inostranim internet forumima prštali su od sreće, prizivajući rasni rat. Da je Srbin ubio Srbina, ili Rom ubio Roma, malo ko bi išao da spaljuje čitavo naselje iz kojeg je dotični ubica. Kakvo god taj ime i prezime nosio, bez njegove odluke o tome. Zato je jedino važno ime u celom slučaju: rasizam.
Gladni, nezaposleni i poniženi iznova pogrešno artikulišu svoj opravdani bes: prema onima koji su još gladniji i još poniženiji. Mržnja prema slabijima i siromašnima deluje kao odurni ventil za šupljine u sopstvenom stomaku, ali i glavi. Slične zastrašujuće situacije nisu retke ni u komšiluku: u Slovačkoj, Mađarskoj, Sloveniji. Uz to, mnogi nešto zapadniji Evropljani imaju gotovo rasistoidan stav prema ovom poluostrvnom kutku planete, nazvanom Balkan.
Prvi problem u celom ovdašnjem slučaju pogroma Roma jeste reakcija nadležnih vlasti. Kako je ispravno upozorio Marko Karadžić, državni sekretar u ljudsko i manjinsko pravaškom ministarstvu, država je reagovala neadekvatno i kasno. Umesto da, kao jedini entitet sa legitimnim monopolom na nasilje, vlasti (od)brane sopstvene građane od rasističkog linča, prvobitna reakcija nadležnih bila je poziv da se Romima dostave hrana i lekovi, jer od straha ne smeju izaći iz svojih kuća. Za slične napade na stambene objekte bledolikijih stanovnika Srbije, počinioci bi bili trenutno uhapšeni. Apeli na konvoje sa hranom, kao da je reč o pojasu Gaze a ne o banatskom selu, glasno govore jedino o svesnoj odluci da se ne reaguje odmah, već malo kasnije. Takva vrsta stava, da je legitimno pustiti rasistima da se malo istutnje, predstavlja školski primer institucionalnog rasizma. Posredi je institucionalno zlo i naopako. Međutim, i pozivanja na državu i njene pendrekaške organe ne mogu rešiti stvar.
Naime, naredni i osnovni problem bila je pre svega reakcija javnosti. U nedeljama iza nas činilo se da rasizam u Jabuci nije dovoljno nadahnuta tema za urbane intelektualce, koji se radije bave nasiljem nad psima ili platanima. Naravno, i beogradski psi i beogradski platani su živi darvinistički stvorovi, Canis lupus i Platanus orientalis, te agresivno ponašanje nad njima zaslužuje (pre)ispitivanje i/ili osudu. Međutim, kolektivna političko-medijska akcija nabavke proteza za jednog izmučenog psa, i odsustvo iste kolektivne empatije za ljude koji noćima strahuju da li će ih žive spaliti u sopstvenim kućama – svedoči o snobovskoj nezainteresovanosti za probleme siromašnih i ugroženih, te rasizmu koji se razlio posvud. Relativizovalo se, opravdavalo ili imalo razumevanja za nerazumno i opasno.
Ono što se nažalost nije dogodilo kao posledica nasilja u Jabuci, dugoročno je problematičnije od onoga što se jeste dogodilo. Naime i prvo, iznova do svesti nije došla jednostavna činjenica da za fašizam i rasizam nisu neophodne svastike, cokule i uniforme. Organizovani napad besnih pojedinaca na etničku zajednicu možda poznaje eufemizme i varijacije na temu, ali njegova opasna suština ostaje ista. Zatim, bilo je potrebno srušiti fikciju ili mit o Vojvodini kao sredini koja je difoltno etnički tolerantna i miroljubiva, sve sa rodama koje se u nju vraćaju. I umesto ružičastih naočara sa motivima paprikaša i tamburaša, beše potrebno pozvati na pažljivo, obuhvatno i ozbiljno bavljenje međuetničkim odnosima u postkonfliktnom društvu kakvo je ovdašnje. I konačno, bila je neophodna javna solidarnost sa nedužnim Romima iz Jabuke, kao i sa porodicom ubijenog mladića. Ili, nešto ličnije, beše potrebno samo zapitati se kako je čoveku koji celu noć brine da li će u sobu njegovog deteta neko ubaciti flašu sa benzinom koji gori. Jednostavno, čoveku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
