Nedavno pre toga, u tzv. Februarskoj revoluciji, demonstracije u Petrogradu naterale su cara na abdikaciju, a Rusija je postala republika nad kojom je privremeno vladala jedna labava i neorganizovana koalicija svega i svačega: boljševika, menjševika, liberala, aristokrata, krupnih kapitalista, pripadnika careve administracije i sličnih kreatura. I sad, Oktobarska revolucija boljševika odigrala se pod kvalitetnom organizacijom i strogom komandom Lava Trockog, a koji je bio njen vešti strateg i vođa u Lenjinovom odsustvu. Na jedan brz, efikasan i dobro organizovan način, preuzeta je kontrola nad vlašću, ali i nad sredstvima komunikacije, saobraćaja, pa i carevim Zimskim dvorcem. A kako je to bilo moguće? Naprosto, kako srušiti vlast?

Jer, 1914. godine, oko tri miliona ruskih plemića, vlastelina, kapitalista i državnih zvaničnika su čvrstom rukom vladali nad oko 180 miliona mahom nepismenih i neobrazovanih seljaka i radnika. Dok je 1917. godine, ruska Komunistička (tj. Socijaldemokratska radnička) partija brojala samo 23.000 članova. Dakle, kako je, pobogu ili dođavola, šačica komunista svrgnula vekovnu carističku vlast Romanovih i ostvarila efikasnu kontrolu nad prostranim Ruskim carstvom od Baltika do Pacifika? I zatim vladala sve do kraja 1980-ih, odnosno narednih dugih osam decenija? Uništila i Hitlera usput i uspešno odmeravala snage u Hladnom ratu? Pa, kada je reč o revolucijama ili o preuzimanju vlasti uopšte, brojevi zapravo i nisu toliko važni. Koliko god mnogo ljudi je urlalo i bogoradilo pred Bastiljom 1789. godine, pred Zimskim dvorcem 1918. godine, ili pred Skupštinom Srbije 2000. godine, ovo je i dalje bilo ispod 0,1 odsto populacije neke države ili društva. Oktobarska revolucija se nije dogodila zato što je 180 miliona ruskih seljaka odjednom ustalo na levičarsku nogu i protiv cara, već zato što je Komunistička partija Lenjina, Trockog i drugova bila – dobro organizovana. Kako suvislo ističe istoričar Juval Noje Harari, revolucije nikada ne izvode „mase“, već mala mreža posvećenih agitatora, aparatčika i organizatora koji međusobno blisko i efikasno sarađuju. Suština nije u dobrim idejama, suština je u dobroj organizaciji.

Uostalom, upravo zato je i caristički ruski (ili bilo koji drugi) režim uspevao i uspeva u tome da represivno i eksploatatorski vlada nad višemilionskim masama. Ruska elita je znala kako da se organizuje i da blisko sarađuje u odbrani svojih klasnih i političkih interesa. Sa druge strane, mnogobrojni nezadovoljni seljaci nisu uspevali da se efikasno organizuju i mobilišu. Tada je na scenu stupio Lenjin koji je mudro i dalekovido odustao od (tada neobično popularne) ideje o atentatima i terorističkom nasilju kao metodu revolucionarne borbe, insistirajući na tome da partija ili partijska elita pre svega treba da organizuje, obrazuje i predvodi narod u revoluciju. Dok je, nakon revolucije, Staljin samo preuzeo stare-dobre carističke metode upravljanja, odnosno snažnu – organizaciju. Iznova držeći milione ljudi u dezorganizovanom stanju pred čvrstom partijskom infrastrukturom ili nomenklaturom. Drugim rečima, suština napora vladajuće političke elite je u tome da se nezadovoljni građani ili narod nikada ne organizuju. Mogu da gunđaju do prekosutra po svojim kafanama, automehaničarskim radnjama, frizerskim salonima i ostalim Tviterima, ali jednostavno nema svrgavanja vlasti bez dobre organizacije. I upravo zato su u istoriji represivni režimi toliko česti, a (uspešne) revolucije toliko retke.

Ili, približimo se 21. veku. Egipatski građani su se, zahvaljujući baš famoznom Tviteru, bili okupili u ogromnim brojevima u Kairu 2011. godine i najzad svrgnuli tridesetogodišnji Mubarakov režim. I odmah se pokazalo da je jedna stvar dovući stotinu hiljada nezadovoljnih ljudi na gradski trg, ali i jedna sasvim druga stvar efikasno preuzeti kontrolu nad političkim sistemom i vladajućom političkom mašinerijom. Zato hrabri i entuzijastični demonstranti i tviteraši nakon Mubarakovog pada nikada nisu uspeli da popune ovaj politički vakuum. Egipat je 2011. godine imao samo dve dovoljno dobro organizovane institucije koje su mogle da efikasno upravljaju zemljom: Muslimansko Bratstvo i vrh egipatske vojske. I upravo zato su, poput boljševika svojevremeno, vlast u neorganizovanoj zemlji preoteli prvo dobro organizovani jedni, a zatim i dobro organizovani drugi.

A manje-više isto bilo je i u Srbiji nakon 5. oktobra 2000. godine. Prisetimo se, devetnaestorica neorganizovanih i usput relativno sujetnih i sitnosopstvenički zainteresovanih lidera DOS-a možda su nasledili jedan ozbiljan haos u ekonomiji i javašluk u društvu. Ali su ih zato sačekale i mnogo bolje organizovane strukture starog režima od njih samih. I koje su se, istorija nam je svedok, ubrzo pregrupisale i organizovale uspešni kontranapad, uključujući tu čak i atentat na Zorana Đinđića. Dakle, sa druge strane petooktobarskih barikada bila je jedna ozbiljna organizacija i struktura Socijalističke partije Srbije, Državne bezbednosti i njene (para)vojske (Jedinice za specijalne operacije). Nalik na Egipat tokom „Arapskog proleća“ i svih ostalih instanci gde je revolucija sažvakala svoju decu, a stari režim se vraćao sa osvetom. „Šesti oktobar“ nije bio moguć zato što su organizacija DOS-a, i saradnja među njihovim liderima, bile slabije od organizacije njihovih političkih protivnika. Vlast u nekom društvu imaju, osvajaju ili preuzimaju oni koji su dobro organizovani, dok su ostali osuđeni na neuspeh ili čak tragičnu smrt.

Iste „oktobarske lekcije“ – bilo one iz Rusije 1917., ili one iz Srbije 2000. godine – treba ispostaviti srbijanskoj političkoj opoziciji danas. Baš kao i analitičarima koji naširoko i sholastički raspravljaju o uzrocima neuspeha dotične. Opozicionari su raspisivanje beogradskih izbora naivno percipirali kao šansu ili gotovo rešenu stvar za rušenje vlasti, pa je sve to ispalo traljavo poput vlažnog sna. Poenta čvrste, postojane i nedodirljive vlasti Srpske napredne stranke u Beogradu i posvud nije toliko u gušenju medija, političkoj propagandi ili, naopako, njihovim političkim idejama. Poenta je u dobroj organizaciji. U moćnoj i monolitnoj sociopolitičkoj mašineriji koja podseća na lokomotivu ili parni valjak, dok svi ostali voze trotinete.

Uostalom, poslušajmo Gorana Vesića, partijskog operativca i Zorana Đinđića i Aleksandra Vučića, a u pismu Draganu Đilasu („Manifest novih demokrata“) 2012. godine: „Tadić je, po meni, uništio DS kao organizaciju. Verovao je da je njegov lični rejting dovoljan za sve i da nema potrebe da stranka bude jaka. To je tragična greška koja uvek vodi u poraz. Dakle, nema uspeha u politici bez jake stranke, snažne stranačke organizacije i brojnog članstva“. I upravo zbog odsustva snažne organizacije, u Srbiji se sporadično pojavljuju, a zatim ubrzo i nestaju, popularni pokreti i lideri poput onih Radulovića ili Jankovića. I u tome je dublja sociološka poenta fenomena poput naprednjačkih „kapilarnih glasova“, paralelnih biračkih spiskova, struktura za deljenje ulja i brašna, telefonskih pozivara i ostalih pritiskača i trgovaca strahom. U pitanju je pre svega – organizacija. Koja pred izbore može čak i da stvori „svoje“ fantomske organizacije preko noći. Dakle, na jednoj strani je snažna, čvrsta i (sve)moćna organizacija, dok su na drugoj strani labavo povezani aktivisti koji naivno dele flajere na improvizovanom štandu.

Ako zaista želimo da srušimo nekakvu vlast, na ulici ili na izborima svejedno, ne treba postavljati pitanje „Koliko ljudi podržava moje ideje?“. Treba se zapitati sledeće: „Koliko mojih pristalica je sposobno za efikasno organizovanje i saradnju?“. I politička i vojna istorija su prepune ovakvih primera, ali se opozicija u Srbiji radije prepire po Tviteru, nego što čita neke knjige. Ili izučava Lenjina i Trockog. Disciplinovane armije lako pobeđuju dezorganizovane horde, a ujedinjena elita lako upravlja nad dezorijentisanim masama. Zato su bolje organizovani Spartanci zaustavili Persijance, a bolje organizovani Rimljani porobili matore Grke. Nisu oni imali ni bolje oružje, ni više ljudi, ni veće mozgove, ni blagonaklonije bogove. Imali su bolju organizaciju. A isto je i sa partijskim vojskama, pristalicama i aktivistima. „Aparatčik“ je možda pogrdna reč, ali su baš aparatčici ključni za uspešnu vlast, tj. za njeno preuzimanje i/ili održanje. Dok u današnjim opozicionim partijama i pokretima ima previše marketinških stručnjaka, a premalo aparatčika. S tim u vezi, i Socijalistička partija Srbije, uporna poput hlamidije, opstaje već gotovo tri decenije upravo zbog snažne organizacije. A to što svojevremeno nijedna organizacija nije stajala iza onih „Protesta protiv diktature“ je bila i ostala slabost, a ne prednost tog protesta. Umesto masa na ulicama, veštih spotova, pa čak i dobrih ideja, za rušenje vlasti je potrebna dobra i čvrsta organizacija ljudi koji blisko sarađuju. Slično je kao u poenti onog odličnog vica o Muji, hronično nesnađenom u orgijama ili grupnom seksu. Želite li da srušite (i zadržite) vlast? Dajte, ljudi, organizujte se.