Kondomi sa farbom

Povratak u budućnost: Pre manje od nedelju dana, država je zabranila održavanje Parade ponosa, zato što su različite navijačke, fašističke i desničarske organizacije pripremale „ozbiljne incidente“. Prema ministru policije, planirana je upotreba eksploziva, podmetanje požara, otmice autobusa i ljudske žrtve. I, da, kondomi sa farbom. Ovog puta, uhapšenih za terorizam nema.

Smotana javnost je počela da proziva državu još smotanijim saopštenjima u kojima stoji da je država kapitulirala pred ekstremistima koji ovih dana ne skidaju osmehe sa lica. Međutim, kapitulacija nije najsrećnija dijagnoza cele gužve. Naime, u pitanju je kolaboracija. Upravo na to ukazuje podsećanje na slučaj beogradske šestorke, kada je vlast (želeći da se uliže Grčkoj) brutalno isprekoračivala svoja ovlašćenja, kako to samo države umeju. Uostalom, državni zvaničnici i sami svedoče o tome: „Država nije poklekla“ (Ivica Dačić, ministar), „Država nije kapitulirala“ (Milan Marković, ministar) i sve u tom tempu. Drugim rečima: „Mogli smo, ali nismo hteli“. Vlast nije stala na stranu onih koji su želeli da se prošetaju, već onih koji su želeli da se šetnja ne održi. I zato u igri nije kapitulacija, već indirektna kolaboracija sa ekstremnom desnicom i pripojenom joj huliganijom.

Jer, po oprobano kretenskom receptu, državna televizija svoje građane periodično kljuka tinejdžersko-testosteronskim slikama raznih maskiranih kreatura koje po vojnim vežbama razbacuju bombe, iskaču iz helikoptera, ruše kartonske zidove terorističkih legla i izvode slične cirkuske atrakcije. Da li su se ti samozvani frajeri pod maskom i maskirnim zaista uplašili gomile petnaestogodišnjaka nepražnjenih testisa? Ili su se stavili na njihovu stranu, kao „naše dece“ i čuvara tradicionalnih porodičnih vrednosti? Zatim, država zna, priznaje i obaveštava da su desničari pripremali – kondome sa farbom. Takav bizarluk svedoči samo o tome da policija poznaje i prati njihovu organizaciju, dogovore i paket aranžmane. Međutim, ona im i dalje pristupa kao da je u pitanju elementarna nepogoda, božja volja ili nekakva metafizička nužnost na koju se ne može uticati. Homoseksualci šetaju, klerofašisti im razbijaju glave, trava je zelena, sise su lepe. Dok su stvari glupe do neizdrža: država želi da spreči nasilje? Treba da spreči nasilnike u njihovim namerama, a ne homoseksualce u njihovim. U suprotnom, a suprotno se desilo, stavlja se na stranu nasilnika.

Dakle, ako policija ne može obezbediti da stotinu ljudi prošeta centrom glavnog grada, to je stvar za ostavku ministra i reorganizaciju policije. Ako može, ali neće – kako nam se servira i na šta sve upućuje – to je stvar za zabrinutost. Tada se postavlja pitanje šta je sa okupljanjima svih nas ostalih – penzionera, studenata, skupljača markica, ateista, paleontologa, sadomazohista, boraca za prava akvarijumskih ribica? Gde se to ide po dozvolu za šetnju – u Dveri, Obraz, patrijaršiju, na fudbalsku tribinu? Pokazalo se da našim manjinskim životima – jer svi smo u nečemu manjina – upravlja volja i nervoza desničara i huligana u kapuljačama. Zašto ne bismo odmah vođu navijača proglasili monarhom, fudbalsku kladionicu crkvom, crkvu školom, Novaka Đokovića bogom, a svakog domaćina batinom – za ženu, nejač i seksualnu manjinu? A ako nam usput podele i novi fijat, eto i nacionalno-socijalne pravde.

Genijalci i majstori koji su napisali Ustav SAD, u njegov drugi amandman su mudro i pošteno stavili i pravo naroda da se naoruža, pre svega u odbrani od nasilničke vlasti. U situaciji poput ovdašnje, jedino razumno ponašanje normalnih građana je da počnu da idu u teretanu i/ili da se naoružavaju. I, da, tradicionalne porodične vrednosti, kažete? I tradicija i vrednosti moje porodice su partizanske. Odnosno, one koje kažu da se protiv fašista, ali i države koja je sa njima u kolaboraciji, treba boriti po svaku cenu.