Prvi poznati propis u vezi sa parkiranjem zabeležen je u Ninivi, glavnom asirskom gradu, oko 700. godine pre nove ere. Ovaj propis odnosio se na prolazak tadašnjeg asirskog kralja glavnim (i, naravno, svetim) putem kroz centar Ninive. Kazna za parkiranje kočije ili tako nekakvog prevoznog sredstva na ovaj put bila je smrt. I to nabijanjem na kolac ispred kuće tog junaka koji se usudio da parkira, upali sva četiri i skokne po cigarete. Uz poljoprivredu, pismo, navodnjavanje, zakone i ostalo, Mesopotamija je bila i rodno mesto prvog parking-znaka. „Kraljevski put – neka ga nijedan čovek ne uprlja“, pisalo je. Uz, pustimo mašti na volju, klinasti uzvičnik na kraju.
Bilo bi nefer tvrditi da se od tog doba nije uznapredovalo. Kazne za nepropisno parkiranje danas udaraju po zadnjem džepu, ali ne tako da probijaju zadnjicu. Međutim, osnovno pitanje je da li se i koliko nešto – promenilo. Mesopotamija je kolevka onoga što (pomalo rasistoidno) nazivamo civilizacijom. Pojavom poljoprivrede i viškova hrane, formirana su složenija i vertikalno stratifikovana društva sa nedvosmislenim i neretko strogim državnim i društvenim poretkom. Žan Žak Ruso je govorio o (tragičnom) trenutku u ljudskoj istoriji kada je prvi čovek ogradio neki komad zemlje, rekao „ovo je moje“ i svi ostali pristali na to. Mogao je govoriti i o trenutku kada je neka vlast rekla „ovde ne smeš zaustaviti vozilo“ i – svi ostali pristali na to. Taj pristanak traje i danas.
Do pre nekoliko godina, parkiranje u Srbiji je bilo relativno neuređeno. Što je samo druga reč za „slobodno“ u glavama tehnokratsko-liberalnih mladih lidera. Zatim, gradovi-države Srbije šalju svoje namesnike da na postojećim, besplatnim parkinzima obnove belu boju koja odvaja dva parking mesta. Na prostorima koji se smatraju centralnim, carskim, gotovo svetim – jer, periferije su oduvek bile irelevantne. Ostavljanje automobila na određenom mestu odjednom počinje da košta. Pojavom naplatioca parkinga, crvenih, plavih i zelenih zona, SMS poruka koje podsećaju da vreme za parkiranje uskoro ističe, eufemizama poput „doplatnih karata“, gradovi u Srbiji počinju sa ubiranjem nameta za prostor namenjen skalamerijama sa motorima sa unutrašnjim sagorevanjem.
Parking, naravno, objektivno košta. Ali odluka da on treba da košta potrošače individualno, a ne urbani kolektivitet (putem, primera radi, poreza) jeste politička odluka. Tipični prigovor na kolektivizaciju naplate parkinga je onaj da se praksom parkiranja ne koriste svi pojedinci. Međutim, isuviše mnogo stvari plaća se na takav način. Od popravke semafora i posipanja soli kada zaveje, preko gradskih službi za razne deratizacije i dezinsekcije, do mnogobrojnih popusta za đake i penzionere. Mnoge stvari koštaju. Odluka društva kao urbane zajednice je da neke od tih stvari, pošto je u pitanju društvena vrednost, sufinansiramo svi mi zajedno, čak i kada ne vozimo automobile, ne idemo u biblioteke, niti imamo bubašvabe u stanu. Izuzeti parkiranje iz sfere kolektivnog dobra je neopravdano koliko i žalosno. Uz to, u najvećem broju slučajeva, radi se o uvođenju nameta na već postojeća parking mesta. Uz osveženu boju i novu tablu na nekakvoj novoj štangli. Najčešće, neki drugi društveni poredak i izvođač radova je napravio taj parking. Posebno bljutavo je doći i krenuti sa naplatom, iz čista mira i za novcem gladnog hira.
Tihi pristanak građana na sve ovo zapravo je najinspirativnija stvar. Gunđanje postoji, naravno, kao i individualni devijanti koji se nadaju da uniformisana lica neće primetiti njihov greh. Organizovanog otpora celoj ideji ipak nema. A moglo bi ga biti. Naime, malo ko preispituje ideju da je parkiranje luksuz. I da, kao i svaki luksuz, ima svoju dodatnu cenu. Razgovor o gradu sa besplatnim parkiranjem i garažama u kojima ima mesta za sve deluje kao utopija. Ili, što je još blesavije, kao nešto staromodno, gotovo retro. Ili, ne daj bože, komunističko. A, zapravo, nema ničeg modernog u tome da se prostor koji pripada svima ogradi i da se zatim počne sa ubiranjem nameta. I to na sat vremena. Graditi parkinge i činiti ih pristupačnim za sve odlika je modernog društva. Izdeliti prostor na zone, one manje i one više luksuzne, to nije. Ono bazdi na neurbano, feudalno i aristokratsko, iako se tu radi o automobilima i mobilnim telefonima.
Najbljutavije je, naravno, odsustvo pobune. Građani zaista treba da budu realni i da zahtevaju nemoguće. Punjenje gradskog budžeta nedobrovoljnim donacijama preko SMS poruka jeste stvar na koju se i prebrzo i olako pristalo. Stav da ljudi sami treba da finansiraju luksuze poput parkiranja je obmana upravo zato što u pitanju ne sme biti luksuz, već normalno funkcionisanje urbanog života. Pristalo se prebrzo, ali za pobunu nikada nije kasno. U novogodišnjoj kolumni uvek je dobro pozivati na građansku neposlušnost. Građani su pripiti i spremni na sve, a vlast svoj posao obavlja još neozbiljnije no inače. Da li civilizacija dolazi sa naplatom parkinga? Možda. Ali kvalitet života dolazi sa građanskom neposlušnošću. Srećna nova neposlušna.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
