Krofordov „zdravizam“

Biti zdrav postaje stvar javnog morala i stvar od javnog (a ne ličnog) interesa. Posledice ideologije zdravizma su prisutne svuda, pa i u Srbiji. Od gomiletine medijskih sadržaja posvećenih poboljšanju zdravlja do usvajanja zakona koji promovišu takozvani zdrav život, poput onog o zabrani pušenja u javnim i/ili zatvorenim prostorijama. U čemu je problem sa tim? Nije li super što su građani (samo)svesniji kada je njihovo zdravlje u pitanju, a država je tu da ovu samosvest pogura?

Pa, nije. Kao i svaka ideologija, zdravizam opasno pojednostavljuje stvarnost zarad političkih ili klasnih interesa. Promocijom zdravstvene etike kao prakse asketske samokontrole, discipline i žrtvovanja proizvode se poslušnici sa naraslim osećajem krivice. Osnovni problem je što zdravizam redukuje složene uzroke ili etiologiju bolesti na jednostavne bihevioralne faktore poput životnog stila. Na primer, bavljenje aerobikom ili sličnim skakutanjem smatra se osnovnom strategijom u borbi sa kardiovaskularnim bolestima. Žvakanje raznoraznih žitarica posmatra se kao ključno u regulaciji telesne težine. Ispijanje zelenog čaja kao prevencija kancera, i tako dalje. „Umanjuje rizik“ ljudi isuviše često čitaju i razumeju kao „leči“. Zaboravlja se da promeniti životne i prehrambene navike jednostavno nije dovoljno. Mikrobi su nemilosrdni, a telo je potrošna roba. A taj zaborav ume da pukne po nosu. Kada uprkos ribanoj cvekli tri puta na dan, srce krene da otkazuje poslušnost.

Osnovni element ideologije zdravizma je individualizacija odgovornosti za zdravlje. I ovo je njen politički sadržaj. Insistirajući na promeni životnog stila kao osnovnom faktoru „zdravog života“, na mala i dobro izreklamirana vrata se briga o zdravlju prepušta i spušta na same pojedince. Ovo je problem, jer sami pojedinci o medicini nemaju pojma. Stvara se iluzija da isključivo mi kao pojedinci kontrolišemo svoju egzistenciju. Odnosno, zdravizam stvara ideološku sliku da je lična akcija dovoljna za zadovoljenje širokog niza potreba mutno definisanih kao „zdrav život“, a shvaćenih kao blagostanje. Na ovaj posebno maliciozan način, država sebe amnestira od odgovornosti za naš (zdrav) život, podilazeći našem egu i željom za belim mantilom u plakaru.

Biti „sam svoj lekar“ zvuči seksi, ali to nije. Lečenje se ipak uči iz univerzitetskih udžbenika, više godina, a ne iz „ženskih“ časopisa, za jedno popodne. Za adekvatnu zdravstvenu zaštitu potrebni su visoko obrazovani profesionalci, a oni koštaju. Siromašna i/ili neozbiljna država tada prebacuje odgovornost za (iz)lečenje svojih građana na same građane: njihov apetit za masnim i lenjost kada je džoging u pitanju. Zadatak države jeste da unapređuje sistem zdravstvene zaštite, a ne da deli lekcije. Liferacija odgovornosti na pojedince, pod izgovorom da zdravstvena zaštita, o užasa, puno košta – podla je koliko i opasna. Na stranu što u takvoj situaciji cvetaju razna alternativna trabunjanja i nadrilekarstvo. Poenta države, udruživanja ljudi uopšte u nekakve ustanove, pre svega je u pomoći siromašnim i slabim. Jakima država ne treba. Samim tim, poenta je i u pomoći onima koji su slabog karaktera pred jagnjetinom ispod sača ili čokoladnim musom posutim pistaćima.

Da li je najvažnije biti zdrav? Važnije od biti, recimo, dobar? Vredan? Pošten? Društveni inženjeri i moralisti svih farbi su isuviše često potezali za zdravljem nacije kada su hteli uspostaviti nekakvu društvenu kontrolu. Konačno, šta zaista čini „zdrav život“? Da li je odsustvo bolesti ikada dovoljan razlog za sreću? I da li uopšte treba da bude dovoljan? Ili srećan život ipak čini nešto više od odsustva mikroba u organizmu? Ljudi su neobično čudna i čudno neobična bića. Između ostalog, i zato što se međusobno prilično razlikuju. Manično brojanje kalorija i kilometri pređeni na sobnom biciklu jednostavno ne čine definiciju zdravog života za mnoge među nama. Za neke primerke ljudske životinje, život vredan življenja je onaj sa ćevapima rolovanim u slanini u tanjiru, i sa cigaretom među zubima. I ti pojedinci zaslužuju svoje blagostanje.