Napred naši!

Kada je već Srbija neslavno ispala sa istog, omiljeni sport u ovoj zemlji iznova je postalo merenje istorijskih nepravdi i spolovila. Ko se to više ogrešio o Srbe i Srbiju? Imperijalni Englezi, kolonijalni Francuzi, drski Belgijanci, burazeri Rusi, ili pak zli i naopaki Hrvati? A (i) u tom sportu, bar za one sa kačamakom umesto mozga, glatko pobeđuje Hrvatska. Doduše, neki internet junaci i jesu bili na mukama, poput Boška (hešteg Dveri) Obradovića na Tviteru („Teško je reći ko nam je bio veći dušmanin. Ustaško-vatikanski koljači iz Jasenovca ili ratni zločinci iz Londona?“). Pojavio se i paradoksalni fenomen srpskih nacionalista koji priželjkuju golove u hrvatskoj mreži zbog – hrvatskog nacionalizma. Jer, neverovatno, mrski Hrvati pevaju odvratne i ratnohuškačke pesme po svojim svlačionicama i internetima. Dok se u srpskoj svlačionici verovatno slušaju jedino Bah, Šopen i Vivaldi. I da, nije se smeo dogoditi Tompson na proslavi. Ali, jedni imaju Tompsona u autobusu fudbalske reprezentacije, a drugi Šešelja u Skupštini narodne reprezentacije. Šta je tačno odvratnije? Dakle, tradicionalni pozdrav „A šta su oni nama radili?“ pratio je svaku argumentaciju zašto je neprikladno, neumesno i nakaradno (ob)radovati se hrvatskim sportskim uspesima. Bilo je tu i optužbi i „dijagnoza“ za ovakve srpske izrode i nekrste, odnosno „idiote i psihopate“, baš kao i zanimljivih sholastičkih lekcija. Na primer, izjava poput „Ako navijam protiv Hrvatske, to ne znači da navijam za Englesku“ (Boško Obradović, opet) ili „Hrvati su kolektivno bolesni od mržnje prema Srbima“ uz „Ne mrzim ja Hrvate, već ustaše, a nisam ja kriv što su ogromna većina Hrvata ideološke ustaše“ (Dragan J. Vučićević). Ali, staro je pravilo: gde prestaje logika, počinje nacionalistička logika.

S druge strane, mnogi ljudi u Srbiji i te kako jesu navijali za Hrvatsku. I nije ih bio blam da to kažu i pokažu, naprotiv. Okej, bilo je i tu izvesnog fejsbučkog pozeraja, preteranog prikazivanja sopstvene emancipovanosti i slobodoumlja, sa kičoliko uvezanim srpskim i hrvatskim zastavama u potrazi za lajkovima, ali neka. I Novak Đoković i Sandra Afrika i gotovo svi prijatelji ovog sociologa i kolumniste, podržavali su i iskreno navijali upravo za Hrvatsku. Zbog Makarske ili Krka, zbog Haustora ili Novih Fosila, zbog istarskog pršuta ili bajadera, zbog relativnog autsajderstva Hrvatske ili zbog „u inat“ srpskim nacionalistima. Naprednjački poslanik Vladimir Đukanović takve je nazvao „centralno-beogradskom elitom, jugonostalgičarima, silnim Jugoslovenima“, kao da u tome ima nešto loše. Uzgred, to upadljivo podseća na svojevremenu i kultnu opasku splitskog gradonačelnika Željka Keruma. Jer, Kerum je bivšem tajniku Torcide, kada je ovaj hteo da ga skloni sa nekakve bine, takođe bio poručio da je – „urbani Jugoslaven“. Što iznova potvrđuje da Jugoslavija i jugoslovenstvo podjednako smetaju i srpskim i hrvatskim nacionalistima. Najzad, u celoj gužvi bilo je i onih metiljavih „agnostika“ koji su, eto, samo navijali „za dobar fudbal“ i „fer-plej“, ali takvi i ne zaslužuju mnogo pažnje. Dok ostaje pitanje šta tačno misli i za koga (ne) navija Petar Petrović iz Babušnice ili Subotice, a koji nema Tviter, niti zna šta je to i čemu tačno služi.

Svetsko prvenstvo u fudbalu jeste jedna tribalistička gužva, petljancija i zavrzlama. Benigna (i preskupa), ali tribalistička svejedno. Gde se identifikujemo sa nekakvim „Nama“ nasuprot nekakvim „NJima“, a sve preko leđa i debelih novčanika dvadesetak muškaraca koji u kratkim gaćama trčkaraju za loptom na livadi. I sad, ako je već takva priroda ljudske životinje i njenih igara, a jeste, kako onda ne navijati za – Hrvatsku? Nije li Hrvatska mnogo više „Mi“, nego „Oni“? Bar ukoliko u stvari i stvarnost pogledamo realno, a ne kroz ideološke naočare za kratkovidost. Građani Srbije i Hrvatske govore, čitaju i pišu istim jezikom. Bili su jedna te ista država više od 70 nedavnih godina. I tada su i smo navijali za iste sportiste na Olimpijadama, muzikante na Evrovizijama i takmičare u „Igrama bez granica“. Naši očevi i dedovi su zajedno, jedni sa drugima, oslobađali i oslobodili našu zemlju od fašista. Do pre nekoliko decenija, mnogi Srbi su živeli u Hrvatskoj, i mnogi Hrvati u Srbiji, a neki su i tu i tamo i danas. Bajaga i Bogdan Diklić rođeni su u Bjelovaru, a Milan Mladenović i Petar Kralj u Zagrebu. Neda Ukraden u Imotskom. Poput rimskih careva u Srbiji, u današnjoj Hrvatskoj rođeni su i Nikola Tesla, i Josif Pančić, i Milutin Milanković, i Branko Radićević, i Sava Šumanović. A tek su mnogi „mešoviti“ brakovi i slučaj i zalog za brojne neraskidive veze između Nas.

U Srbiji se i danas obilato slušaju muzičari iz Hrvatske, i u Hrvatskoj muzičari iz Srbije. Bilo na koncertima, bilo na YouTube. Redovno se razmenjuju i pozorišne predstave, čitaju se i promovišu knjige, šeruju se vesti i kolumne, a srpski i hrvatski naučnici sarađuju na mnogim istim naučnoistraživačkim projektima. Većina stanovnika Srbije jeste posetila Hrvatsku, a nije Francusku, Englesku ili Rusiju. Jednako halapljivo se gutaju i bajadere i plazma keksovi sa obe strane granice, a kulen i paprikaš su jednako i slavonski i vojvođanski (paprika je, poreklom, američka). Smejemo se istim šalama, posećujemo se i prijateljski i turistički, imamo iste tajkune i političare, čitali smo iste stripove, voleli smo iste filmove i TV serije, delimo i identitet i mentalitet. A Severinini video uratci ujedinili su nas više od svih evropskih projekata dizanja, hm, svesti. S tim u vezi, identitetske politike su dobre, osim kada to nisu. A nisu kada se usredsređuju na ono što naše identitete razdvaja, a ne spaja. Srbija i Hrvatska naprosto jesu jedno jedinstveno umetničko, književno, naučno i popkulturno tržište proizvoda, sadržaja i ideja, odnosno jedinstveni društveni i kulturni prostor, dopadalo se to nekome ili jok. Region, Zapadni Balkan, bivša Jugoslavija, sve su to više ili manje loši nazivi za ono što „Mi“ zajedno, naprosto, jesmo.

Ipak, za srpske nacionaliste, Hrvatska i „Hrvati“ jesu arhetipski „Oni“ ili „Drugi“. I obrnuto, naravno (pa se jedan zagrebački pank bend zove – „Srbi“). I baš zato se Obradoviću, Vučićeviću, Đukanoviću i drugima, u narajcanim tvitovima, tekstovima i video klipovima i doslovno ruši mentalni svet koji su strpljivo gradili decenijama. Zato što su suočeni sa sociokulturnom činjenicom da toliko njihovih sunarodnika „navija“ za Hrvatsku na tom tribalističkom loptanju, odnosno da Hrvatsku smatra „našim“, a ne tuđim plemenom. A nije bilo nevažno ni to što je Hrvatska na ovom loptanju zaista delovala poput omalenog balkanskog Davida protiv belosvetskih Golijata, kao gomila Indijanaca u sudaru sa kaubojima i njihovim revolverima i imunostima na mikrobe, zbog čega je i prikupila simpatije čitavog sveta. Dakle, srpski plebiscit „za ili protiv“ Hrvatske na Svetskom prvenstvu u fudbalu, zapravo je bio svojevrsni ideološki test, politički kompas ili sociokulturni referendum na sledeće pitanje – za ili protiv nacionalizma? Navijanje za Hrvatsku u Srbiji bilo je navijanje protiv nacionalizma u Srbiji. I indikator toga da mnogi među nama još uvek čuvaju bratstvo i jedinstvo kao z(j)enicu oka svoga, da „Hrvati“ jesu naši (stari) prijatelji, naši drugovi i drugarice, uprkos svemu i svima. A to je ono što nacionalisti dobro osećaju i znaju, što im kida živce, otvara čir, znoji pazuh i prekida san, što ih toliko tišti i nervira.

I zato je i ovaj sociolog i kolumnista navijao za Hrvatsku. Iako on i Francusku nekako i takođe doživljava kao svoje pleme. Boravio je tamo sedam ili osam puta, u Parizu se i oženio, a Francuzi su njemu i svetu podarili i racionalizam, i prosvetiteljstvo, i sociologiju. Ali, ipak Hrvatska. Zbog Istre, Grožnjana i Motovuna, gde letuje već desetu godinu za redom (i gde mu niko nikada nije probušio gume, hvala na pitanju), a gde je išao i sa roditeljima kao dete. Zbog KUD Idijota, Majki, i Psihomodo Popa. Mire Furlan i Ene Begović. Zbog „Zmajske pivovare“, zbog malvazije, šparoga i tartufa. Zbog nudizma na Valalti kraj Rovinja, u raspojasanom društvu kumova i prijatelja. Zbog redovne i sjajne filozofske konferencije na Cresu i Malom Lošinju. Zbog hrvatskih prijatelja i kolega Gorana i Nenada Pavlića, Vesne Vuković, Valerija Baćaka (koji je i bio na tribinama u Moskvi!), Dražena Cepića, Marijane Rimanić, Marka Gregovića, Aleksandra Raca, Ivice Kelama, Tomislava Krznara i mnogih, mnogih drugih stanovnika Hrvatske, a sa kojima slično ili isto misli, čuje se, susreće i druži. Navijao je za Hrvatsku i zbog Novosadskog dogovora i srpskohrvatskog i hrvatskosrpskog jezika. Zbog Jugoslavije. Zbog uspomena, i zbog budućnosti, a koje nikakav nacionalizam ne može da pokvari. Zbog toga što Mi jesmo jednog roda, jedan mikrosvet, što naprosto jesmo Mi. Postoje samo dva plemena na Balkanu: nacionalisti i nenacionalisti. I oni su ti koji se međusobno dobro razumeju ili kapiraju. A upravo nacionalisti i nenacionalisti su ti koji su tokom Svetskog prvenstva u Rusiji igrali svoj meč u Srbiji, kada Srbija tamo više nije igrala fudbal. I zato, sada i zauvek: napred naši!