Nasleđe demokrata

Razumljivo, jer sadašnja vlast do svojih položaja dolazi iz nehata i čini se kao da ne zna šta će s njom. Naučena na kukumavčenje koje se smatralo za opozicionarenje, nastavlja sa onim što ume.

Ponekad prigušeno, a ponekad preglasno, nasleđe Demokratske stranke koje se sada krčmi i rastače zapravo je nasleđe besramnog povlađivanja javnosti u, naravno, interesu sopstvenog džepa. Sportskim metaforama koju je bivša vlast toliko volela: zaboravilo se da Demokratska stranka, na terenu populizma, izbornu utakmicu igra – u gostima. I otuda je i izgubila podršku publike. Ili, drugim rečima, takmičenje u populizmu bivši radikali igraju na domaćem terenu, i dobijaju ga na iskustvo. Nema te laži o „investicijama i novim radnim mestima“ koju masnija laž o „sto milijardi evra“ i Putinovoj ljubavi ne može da preigra. S tim u vezi, suština postizbornih odnosa u ovom puzajućem prekomponujućem limbu, ali i suština temeljnih karakteristika nove vlasti i nove opozicije jeste u simboličkom sledećem.

Nova vlast u Srbiji okupljena je oko ljudi koji su u svojim priglupim performansima populistički opasnog sadržaja na tablu Ulice Zorana Đinđića lepili nalepnice na kojima je pisalo „Bulevar Ratka Mladića“. I to je činjenica koju nikakva careva nova odela skrojena po američkoj modi ne mogu sakriti. Međutim, ono što se zaboravlja jeste sledeće. Stara vlast, okupljena oko Demokratske stranke, bila je mena(d)žerija koja je na tom istom novobeogradskom bulevaru i zvanično promenila i uklonila table sa nazivom – „Bulevar AVNOJ-a“. Ovaj simbolički čin je gest od izvanrednog značaja za razumevanje politike u nekoliko poslednjih srbijanskih godina.

Naime, onaj kome smeta Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije, i može i treba da očekuje umivene mladićevce-nalepničare. Uostalom, taj to i zaslužuje. Na ideološkom terenu, glavna odgovornost prošle vlasti upravo je gušenje antifašističke tradicije i prigušivanje modernizacijskih vrednosti, uz puzajuću klerikalizaciju ovog društva. Jedini rezultat stvaranja takvog socijalnog miljea može da bude samo istinski i ogoljeniji konzervativizam i populizam naprednjaka i socijalista, odnosno bleda alternativa u vidu Dragana Đilasa kao ispra(z)nog tehnokratizma, zadojenog sličnim konzervativizmom i populizmom.

Legalizam (ovog puta) u stranu, samo zbog toga Demokratska stranka zaslužuje ono što joj se dešava, u jednom čudnom odblesku kosmičke pravde. I nikakve samozaljubljene mantre o ovoj stranci kao nekakvoj nacionalnoj vrednosti i štićenici kišnih šuma i delfina tu ne smeju pomoći. Uostalom, da li se iko seća čestitog Srpskog pokreta obnove ili se i ta navodna političko-kulturna baština izduvala pod težinom sopstvenih besmislenih političkih odluka?

Vratimo se na novobeogradski Bulevar Zorana Đinđića kao zaboravljeni sinonim za greške vlasti demokrata. Partije koja je u ime kulta ličnosti sebi dozvolila da pogazi AVNOJ. Dakle, da izbriše iz registra, a ne samo prelepi ideale hrabrosti i nepristajanja na zlo, praćene željom za stvaranjem modernijeg i ravnopravnijeg društva. Uostalom, ona privremena vlada bila je istinski podržana i od Ruzvelta, i od Čerčila, i od Staljina, umesto priglupo popularne fraze o „saradnji i sa Istokom i sa Zapadom“ kao vešte zamene za antizapadne i antimoderne sentimente.

Dok ovo društvo jednom za svagda ne usvoji i ne prizna temeljne vrednosti jednog multietničkog antifašističkog veća – vrednosti antifašizma i antinacionalizma, te demokratije i etničke ravnopravnosti, ne može se očekivati nikakav društveni, a samim tim ni politički progres. A aveti prošlosti opsedaće ukletu kućicu nazvanu Srbijom. Dok to Demokratska stranka ne nauči, ko god zaseo na njeno čelo, ne sme biti surevnjivosti i nostalgije prema njenoj vlasti i prema politici koja uporno promašuje metu onda kada ta meta nije lični džep. I zato: vizije AVNOJ-a, a ne „Zorana“ narodu.