Normalizacija Srbije

 Ova politička „tektonika ploča“ je za relativno kratko vreme proizvela i novu pesmu i nove ritmove. Od predsednika koji se meša samo u svoj posao (pa unaokolo ne deli ordenje samo onima koji ne traže) do premijera koji, pozivajući se na Dositeja, raskida sa romantičnim idejama o srpskim malinama i poziva na srpski softver. Sve to da bi godinu dana nakon izbora vlade Ivice Dačića i Aleksandra Vučića, Srbija dobila pozitivnu odluku o početku pregovora o pridruživanju Evropskoj uniji.

Ovo svakako nisu očekivali, niti se tome nadali, glasači ni jednih ni drugih, kao ni crtači po glasačkom listiću koji su naglo otkrili svoj talenat. Dakle, manje-više niko, uprkos neodoljivoj privlačnosti generalsko-analitičarske pameti posle bitke. S tim u vezi, na trenutak deluje kao da su nekakvo pagansko božanstvo ili nekakav ludi (društveni) naučnik ovu balkansku poljanu predvideli jedino za šizofrene socijalne eksperimente ili intergalaktički rijaliti šou. Pa ipak, posredi nije ništa neobično, samo nas je preduga vladavina Demokratske stranke navikla na to da od vlasti ne očekujemo bog zna šta. Dok danas uviđamo da je u pitanju bilo samo jedno dugotrajno i lažno „manje zlo“ zainteresovano jedino za popularnost i piplmetre. Drugim rečima, u oglednom polju „Srbija d.o.o.“ konačno je demonstrirano šta u društvu mogu da urade izvesna politička odlučnost i volja. Tom prilikom, dvojac Dačić-Vučić opoziciju jeste slomio kao mače muškatlu. Ali je to učinjeno idejama i, što je još važnije, praksama približavanja Srbije Evropi u pokušaju brutalnog suočavanja Srbije sa svojom – sadašnjošću. I danas zbunjeno teturamo od takvog neočekivanog udarca i pomeranja pameti, dok uzalud trabunjamo o nekakve dve Srbije.

Realizacija činjenice da je u prvih 11 meseci i ove i ovakve vlade Srbija (pomalo sakato, ali ipak) otvorila priču o evropskom članjenju mnoge od nas bolucka. Srećom, da sve ne bude tako teško, brinu se upravo predstavnici bivše vlasti koji, dok leže na podu, sami sebe neprekidno šutiraju istim mantrama i frazama koje iritiraju do iznemoglosti. Na drugoj strani, crkva, Dveri, DSS i razni klinci u dubokoj mladosti takođe se protive potezima vlasti. Što je, bar za pametnog čoveka, dovoljno. Danas nije bizarno upitati se da li bi jedan, ej, Aleksandar Vučić u kontroli nad državnom bezbednošću, možda brže uhapsio Radovana Karadžića i Ratka Mladića. U zamenu za aplauz na crvenom tepihu u Berlinu ili bar slom živaca u jednoj ćeliji u Sheveningenu. Da, iste one ljude čija je imena po neinventivnim nalepnicama nazvanim ulicama on sam onomad lepio unaokolo. Iako ovo pitanje u sebi krije i logičku grešku i drugačije političke okolnosti, spekulacija ovog tipa više ne pripada mentalnom poremećaju, već legitimnom misaonom eksperimentu. I tako je, ova vlast nije imuna na brojne recidivizme „starog režima“ i na periodično otužna vraćanja svojim starim ljubavima nacionalizma i sveopšteg džiberluka. Ali, dođavola, vlada koja je primirila Velimira Ilića zaslužuje poštovanje na veresiju.

Ponovimo to, normalizacija odnosa Srbije i Kosova zapravo normalizuje Srbiju. Ali da li je moguće normalizovati nešto što je nenormalno, ostaje da se vidi. Pukotine i crvotočina odavde nikada nisu ni odlazili. Na primer, lideri sa severa Kosova su od kolektivnog „o, fala falusu“, svojevremeno učinili da se Briselski sporazum u javnosti ubrzo pretvori u nešto poput bordela sa lošim osvetljenjem. U firmu u kojoj šta god da smo dobili deluje mnogo lošije nego što bi trebalo da deluje, a to nismo shvatili dok nije postalo prekasno. I sve to zbog lošeg načina na koji je predstavljeno.

Nešto slično se sada dešava u vezi sa (ne)dobitkom datuma za pregovore o članstvu u Evropskoj uniji. Uz stare i neznalačke zabrinutosti za pečenje rakije i prasića, kao da smo u poziciji Islanda ili Hrvatske, a ne Srbije. Zaista deluje kao da Dačić i Vučić mnogo rade dok svakodnevno iskaču iz frižidera nazvanog televizor. Ali to više nisu šepurenja u maskirnim uniformama i partije basketa pod novobeogradskim koševima. A Marko Somborac ih u svojim političkim stripovima ne predstavlja sa kuvalom za kafu, već oznojene i razrogačenih očiju. S vremena na vreme oni pokušavaju da na plastičan način objasne šta je tačno ono što rade i što pokušavaju. Uostalom, par autorskih tekstova u dnevnoj štampi su već napisali. Umesto uskogrudih i tehnokratskih shvatanja politike koja se svode na broj novootvorenih vrtića, teme su ozbiljne, krupne i nezahvalne: modernizacija i racionalizacija društvenog života. A tačke oslonca, nedvosmisleno, Brisel i Berlin. Saznaćemo da li je to dovoljno za kakav-takav društveni konsenzus u stanju skromne pismenosti i opšte promaje novčanika.

Ali, uzimajući ovo u obzir, prisetimo se samo tema i motiva koji su trovali javni prostor u ne tako dalekoj prošlosti. Od toga da Srpska pravoslavna crkva treba da se pita o svim važnim i nevažnim stvarima došlo se do jedne „idite na Kosovo“ prozivke patrijaršije i njenih. Od naširoko publikovanih stavova da Rusija praktično treba da upravlja Srbijom, jer vidi Putina kako je zgodan, stiglo se do sve prisutnijeg novogovora evropske birokratije. Zatim, ni mukajet od sramnog prekrajanja istorije u vidu rehabilitacije fašističkih kolaboracionista i ratnih zločinaca poput Draže Mihailovića. Još uvek inkognito i ne na sva zvona, ali homoseksualci su na ulicama Beograda obeležili Vidovdan, što je u istoriji borbe za građanska (a ne kosovska) prava zapravo Dan ponosa. Osim po budžacima internet foruma, ne čuju se ni svi oni prekobrojni što misle da je Srebrenica laž, a da muslimana nismo pobili toliko koliko je trebalo, mater im poturčenu. Pobogu, čak i Dobrica Ćosić nove okolnosti metiljavo relativizuje umesto da huška na oružje. U redu, Milorad Dodik još tumara unaokolo, dok Emir Kusturica glasno ćuti, ali i to su samo proizvodi bivšeg režima u potrazi za mrvicama sa nove političke trpeze. Normalizacija je proces, a ne stanje.

Drugim rečima, normalizacija Srbije označava jednu jednostavnu stvar: ne mora se biti isprazno kočoperan za potrebe nacionalne erekcije domaće publike. To je ono što Vuk Jeremić nikada neće shvatiti. Vlast mora da se bavi politikom, vođenjem države i (s)vođenjem računa, a tek tada može da se zanima za marketing do mile volje. Nakon Sporazuma o normalizaciji, i Dačić i Vučić znaju kakav je osećaj biti nazvan izdajnikom. Normalizacija Srbije je u tome što niko ozbiljan nikada više takve epitete neće olako deliti. Malo li je na ovu skupoću?