Permanentna rekonstrukcija

Valja reći i da su mnoga problematična lica elegantno najurena, što je sjajno, uz opravdanja koja su pre ličila na traktate srednjovekovne sholastike nego na poziv na odgovornost, što nije. Dok će i javnost sada moći da trenira strogoću nad novim njuškama sa razlogom ili bez njega. Nažalost, od blaženopočivše vlasti je pokradena uvek korisna iluzija o nestranačkim ekspertima, kao i neshvatljiva privlačnost vaterpola (možda su vaterpolisti stvarni vladari iz senke?), a saznaćemo da li će ovaj put sadržaj biti drugačiji od već viđene forme. Konačno, podrška u Skupštini za celu tu gužvu bila je i veća od očekivane, od velečasnog SPO do Zaharija Trnavčevića, dok je ministrovanje dopalo i Aleksandru Vulinu, koji je onomad umeo da se šatro uskopisti. Ništa neobično, jer svi oni koji su tek sada uskočili u tabor vladajućih zapravo su u poziciji od Sunca sprženog brodolomca koji je nedelje proveo u slanoj vodi pridržavajući se za komad mekog kartona, a upravo ga na bogatu jahtu koja prolazi poziva tim ženske reprezentacije Švedske u odbojci na plaži. Jer, treba im neko da im maže leđa zaštitnim faktorom, razumimo.

Saga o rekonstrukciji je privedena kraju, ali da li je zaista? Ova jeretička misao nije samo rezultat planirane faze „vertikalnog“ smenjivanja državnih sekretara i ostalih birokrata u igri izbacivanja novorođenčeta zajedno sa posteljicom. Već je inspirisana zamislima o još širim i dubljim zahvatima u partijsko i birokratsko tkivo (pre)porođene nacije. O čemu je reč? Politički model koji se nečujno ušunjao u političku stvarnost Srbije moguće je nazvati „permanentnom rekonstrukcijom“, time aludirajući na ideje o „permanentnoj revoluciji“ Lava Trockog. Jer, svakako, umesto odvratnih sportskih metafora na političke teme (što je takođe nasleđe Demokratske stranke kojeg nikako da se ratosilja) poput „prolazna vremena“ i „podizanje prečke“ ovaj koncept političke teorije – dakle, permanentna revolucija – bolje oslikava nade i strahove novog doba.

Omiljeni nesportski sport ovog kolumniste u mesecima iza nas zapravo je enigmatske prirode i moguće ga je sažeti u pitanje „Šta je (ove nedelje) čitao Aleksandar Vučić“. Zvuči šašavo, ali za tu mentalnu gimnastiku šlagvort je dao sam Vučić svojim (zlo)upotrebama Maksa Vebera, dok ni Dačić svojim nespretnim citatima iz Biblije mnogo ne zaostaje. Dakle, da li je Vučić čitao Trockog? Jer, ovaj boljševik i marksista, poznatiji po disidentstvu nego po političkoj teoriji, jeste zakuvao ovu zgodno nezgodnu ili nezgodno zgodnu ideju. Naime, Trocki je zanimljivo tvrdio da Rusija i njena buržoazija, nazadni kakvim ih je zaostalost stvorila, ne mogu izvesti celovitu i sveobuhvatnu revoluciju. Rešenje je zato jedino u stalnoj, trajnoj ili permanentnoj revoluciji u Sovjetskom Savezu, ali i u svim drugim državama sveta. Umesto gradualnih faza ili stadijuma u pohodu ka komunizmu, samu je revoluciju potrebno učiniti permanentnom. Uzgred, o ovome su govorili i Marks i Engels, tvrdivši da sitna buržoazija želi da privede (buržoasku) revoluciju kraju što je brže moguće, dok istinski revolucionarne klase, proleteri, revoluciju moraju održavati živom neprekidno ili bar dok ne ostvare svoje interese. Upravo to je obećanje Aleksandra Vučića o „permanentnoj rekonstrukciji“, zakamuflirano u obznanu neprekidnog merenja učinaka svojih podanika, pardon, ministara. Rekonstrukcija je definisana kao stalan proces i, oprez, sutra se može dogoditi baš vama.

Marks i marksisti imaju tu neobičnu sklonost da polarizuju tuđe stavove o sebi, uz buđenje snažnih emocija pride. Nešto slično odlikuje i Vučića uopšte, a njegov program permanentne rekonstrukcije posebno. Prvo, oni sa polupraznom čašom kad ugledaju Vučićev cviker. Obećanje o permanentnoj rekonstrukciji moguće je pročitati kao meku moć kojom prvi potpredsednik Vlade ucenjivački gospodari ljudima i Srbijom. Famozna, a nikad precizirana „prolazna vremena“ zapravo su mere odanosti i poslušnosti, a ne učinka. Dok se hapsilo i gradilo popularnost, šala po internetima je glasila „Aca može da uhapsi i Čaka Norisa“. Danas se Norisu sprema rekonstrukcija. Moguće je tvrditi da je Vučić na ovaj način oko sebe okupio jedno desetak Mirka Cvetkovića, čak i da je u jednog „permanentno rekonstruisao“ Ivicu Dačića. Komično je samo to što ovakvu verziju političke stvarnosti zagovara Dragan Đilas, koji odnedavno decu po vrtićima plaši tvrdnjom da smo u diktaturi.

S druge strane, oni sa polupunom čašom ovaj put takođe mogu biti u pravu. Latentne ili nesvesne motive, poput volje za moć, valja ostaviti psihoanalitičarima. Suština permanentne rekonstrukcije jeste u trajnom pozivanju na odgovornost i u kazni koja funkcionere najviše boli – gubitak funkcije. Prisetimo se samo hronične nesmenjivosti problematičnih i neposlušnih ministara iz ranijih vlada u ime svetog grala političke stabilnosti, a koja je takođe bila samo drugo ime za opstanak na vlasti. Konačno, Aleksandar Vučić je u jednom predrekonstrukcionom intervjuu na pitanje o tome kakav bi „trag“ želeo da ostavi iza sebe odgovorio: „Želim da (posle mene) Srbija bude nešto modernija zemlja.“ Ne veća u svojim granicama, ne lider, tigar ili nilski konj na Balkanu, čak i ne evropska periferija, već – modernija zemlja. Princip smenjivosti i vrednost odgovornosti su ključni u tom procesu i tu je Vučić Vebera zaista pročitao. Da li iz skripte koju je pozajmio od mastera Nikolića (iz sociologije je dobio deset!) ili odistinski, ostaje da se vidi.

Protežući marksističke metafore jako i do samog kraja – diktatura proletarijata je sasvim drugačiji koncept od permanentne revolucije. Uzmimo za primer Kinu, za čije se ostrvo u evropskom okeanu poetski siromašno ili siromašno poetski nutkamo. Maova kulturna revolucija zapravo je imala za cilj progon neistomišljenika i izgradnju kulta ličnosti. Pod maskom diktature proletarijata, nova crvena buržoazija je učvrstila svoj položaj i usput zločinački upropastila zemlju. Ništa nije dalje od koncepta permanentne revolucije Marksa i Trockog. Dok je nakon Maoa Deng Sjaoping istinski i trajno revolucionisao kinesku privredu i društvo pod krilaticom da nije važno da li je mačka crna ili bela – dakle, da li je ovo socijalizam ili ne – već da li lovi miševe. Inkorporiranje posve zemaljskih vrednosti rezultata umesto nebeskih oznaka i etiketa u politiku Vlade Srbije jeste svojevrsna revolucija u mišljenju i političkoj praksi. I samo zato, okupljajući mnoge na onu švedsku jahtu iz prvog pasusa, kao metafore za sopstveni harizmatski autoritet, nije van pameti da Vučić, namerno ili ne, revolucionarno stvara sistem nepristrasnih institucija u kojima položaj zavisi od učinka i protestantske radne etike. Uostalom, Maks Veber bi jednom takvom transformacijom bio ponosan, a ni Trocki ga se ne bi postideo.