Podnošenje DS i SPS

A kako se zaista osećamo par dana posle toga? Zaboravimo na to. Kakve emocije predviđamo kada zamislimo kupovinu novih cipela? Nove ugaone garniture? Kako zamišljamo svoje venčanje? Rođenje prvog deteta? A kakva je stvarnost? Svi znamo odgovor. Naše „afektivne prognoze“, kako ih naziva Gilbert, slabije su od najslabijih meteoroloških: predvidimo sunce, a obično bude mestimično oblačno. Ponekad čak i pljusne kiša. Ispostavi se da sve što smo ikada mislili o našim životnim izborima zapravo bude naivno, ako ne i prilično pogrešno. Novi automobili, televizori i mikrotalasne pećnice, ali i seksualni odnosi, supružnici i deca – isuviše često ne izazovu osećaje sreće koje smo zamislili. Naša emocionalna prognostika je amaterska i varljiva.

Međutim, ne treba očajavati. Jednako grešimo i kada predviđamo negativne emocije. Preterujemo i u očekivanjima nesreće i tuge. Poslovne i ljubavne problemčiće i probleme, ali i gubitak posla, razvod, pa čak i smrt naših bližnjih zapravo podnesemo mnogo lakše nego što nam se to moglo činiti. Princip je isti bez obzira da li razmišljamo o ružnim osećanjima nakon bajatog bureka, porazu političke partije za koju smo glasali ili raskidu sa momkom. Gotovo uvek mislimo da će biti gore nego što se ispostavi. Nije poenta u tome da promašimo samu emociju: znamo da će nam biti ovako na rođendanu, a onako kod zubara. Ono u čemu grešimo jeste prognoza intenziteta i trajanja naše emocionalne reakcije. Verujemo da će nam novi mercedes učiniti život savršenim – a dotični će biti i manje i kraće uzbudljiv kada ga zaista i nabavimo. I dobra i loša osećanja trajaće kraće i biće slabašnija nego što smo to predvideli.

Zašto je to tako? Ključna reč je prilagođavanje ili adaptacija. Kao što se naše oko adaptira na različite nivoe svetlosti, naš mozak se adaptira na različite nivoe (ne)zadovoljstva. Ni sami ne shvatamo koliko ćemo se brzo prilagoditi nekom prijatnom događaju, i tako ga učiniti uobičajenim. A time što je postao uobičajen – gubi se naše zadovoljstvo. Na isti način se prilagođavamo i u potresnim i teškim situacijama. Bilo da je u pitanju gubitak omiljenog kišobrana, posla, kućnog ljubimca ili voljene osobe – naši mozgovi će se prilagoditi. I to lakše nego što nam se u prvi mah moglo činiti.

Ovako poslagani ljudski mozgovi sa sobom nose i veliku političku poruku. Rušenje Slobodana Miloševića sa vlasti podneto je lakše nego što se to moglo očekivati četvrtog oktobra 2000. godine. Koalicija Demokratske stranke sa Socijalističkom partijom Srbije takođe. Svi politički užasi i priključenija koji se mogu dogoditi ovom društvu u budućnosti, i od kojih opravdano strahujemo, biće percipirani i prihvaćeni kao ne-tako-strašni, zbog loše emocionalne prognostike. A neki od njih, po svojim posledicama, mogu biti i objektivno strašniji nego što se pretpostavlja. Ponekad jednostavno ne treba misliti svojom glavom. Jer dotična ume da pogreši.

O poukama ovog kognitivnog mehanizma valja promisliti i kada je reč o našim svakodnevnim životima. Jer gotovo bezgranična prilagodljivost naših emocija novonastaloj situaciji iskrivljuje našu realnost. I u krajnjem bilansu, zbog prevelikih očekivanja, čini nas depresivnima. Međutim, šta je alternativa? Da li ne treba da kupujemo ogromne plazma televizore, jer će oni uskoro nakon kupovine postati samo dosadni komad nameštaja? Da li ljudima koji se u avgustu žene „devojkama svog života“ zaista treba reći da se u novembru neće tako osećati? Na akciju nas teraju upravo iluzorni stavovi ili predstave o tome kako ćemo se osećati ako uradimo to-i-to. Da li je društvo u kojem gomila nestrastvenih pojedinaca, znajući da će im prognozirane emocije svakako izbledeti, samo sleže ramenima i govori „svejedno mi je“ zaista poželjno? Naravno da ne. Međutim, tada valja znati sve i svašta o našim mozgovima i obmanama nas samih i sa svešću o tome usmeravati svoje akcije. Jer, život je zapravo banalan i dosadan. Mi mu u svojim glavama dodajemo začine. I valja to raditi često.