Većina ljudi ne razume i ne razmišlja o rizicima koji su pred njima, to jest pred svima nama. Kada kažemo rizikovati, obično mislimo na nezgodne situacije kojih se valja kloniti. Sami ćemo najradije izbegavati rizike, a tako ćemo učiti i svoju decu. Doduše, sa zadovoljstvom ćemo deliti različite ohrabrujuće paolokoeljovske sentence o tome da uvek valja rizikovati i pokušavati nemoguće na samospoznajnom putu. „Ne možemo otkriti nova mora ako nemamo hrabrosti da iz vida izgubimo obalu“, reče Andre Žid i tome slično. Ali, duboko u sebi, znaćemo da je to budalaština. Nažalost ili na sreću, život uopšte ne izgleda tako. Naime, apsolutno sve što radimo u sebi podrazumeva – rizik.
Svako prevozno sredstvo u koje ulazimo da odemo od tačke A do tačke B sa sobom nosi rizik. Međutim, rizično je i ostati kod kuće – 25 odsto nezgoda sa smrtnim ishodom dešava se u toplini doma svog. Rizično je i disati, zbog zagađenja vazduha ili bolesti poput gripa, boginja i ostalog koje se prenose upravo udisanjem. Odlaziti na posao takođe je rizično – gomile ljudi svake godine umre na poslu ili zbog poslova koje rade. A nemati posao je još rizičnija stvar po zdravlje i blagostanje. Rizično je baviti se sportom i raznim vežbanjima, a rizično je i ne raditi to. Poenta – rizik je neizbežan deo gotovo svakog trenutka u kojem postojimo. „Moramo rizikovati. Razumećemo čudo života samo kada dozvolimo neočekivanom da nam se dogodi“, napisao je spomenuti Paolo Koeljo. Dotični literarni prevarant nije uradio svoj domaći zadatak. Svaki tren našeg života je rizik. Čitanjem besmislenih rečenica poput njegove, moja malenkost rizikuje čir na želucu, na primer.
Ovo je važno razumeti u situacijama poput sledeće – pre desetak dana, tzv. ekološki aktivisti iz Srbije i Bugarske protestovali su protiv izgradnje nuklearne elektrane u Bugarskoj i mogućeg učešća Srbije u toj gužvi. Čovek bi pomislio da je globalno zagrevanje sada „in“, a da su nuklearke i borba protiv dotičnih stvar osamdesetih. Ali, moda je na Balkan odavno stizala kasnije. Srećom po džepove društvenih naučnika, rizici od upotrebe nuklearne energije su veoma dobro ispitani. Analizirana je njihova pouzdanost, bezbednost, rizici koji se tiču zdravlja, smeštanja nuklearnog otpada i ostalo. I, zaista, negirati da je život blizu nuklearne elektrane jedna rizična situacija je budalasto.
Međutim, od življenja blizu nuklearke rizičnije je mnoštvo stvari. Na primer, biti siromašan. Ili, biti muškarac (a ne žena). Pušiti. Imati višak kilograma. Konzumirati alkohol. Dobiti upalu pluća. Živeti pored termoelektrane. Plivati. Piti kafu. Imati oružje. Jesti pomfrit više puta u nedelji. Hodati. Voziti se avionom (manje rizično od hodanja). Sve ove stvari rizičnije su po zdravlje od života u blizini nuklearne elektrane. Naime, jedinica za izloženost radijaciji je mrem (hiljaditi deo rema). Iz tzv. prirodnih izvora, ljudi su u proseku izloženi radijaciji od oko 300 mrema godišnje. Živeti u krugu od pedesetak kilometara od nuklearne elektrane na ovu cifru dodaje zanemarljivih 0,01 mrem godišnje. Poređenja radi, odlazak na rendgen dodaje nam oko 50 celih „mremova“ odmah. Međutim, šta je sa rizicima od nesreća poput kvara u nuklearnom reaktoru? Statistika je neumoljiva. Hiljadu puta verovatnije je da će nas udariti grom nego da će se dogoditi nuklearna katastrofa. Pa ipak, ne protestujemo protiv ljudi koji izlaze na ulicu kada grmi i seva.
Nuklearna energija se odbija zato što je percipirana kao isuviše rizična. Ali najbolji način da se taj rizik zaista razume jeste njegova komparacija sa drugim rizicima koji su ljudima poznati. Naravno, ljudi će radije prihvatiti dobrovoljne rizike – vožnju automobilom, skijanje ili žvakanje krompirića – nego rizike koji su im nametnuti. Međutim, postoji gomila rizika koje nismo sami odabrali. Biti siromašan je jedan od njih. Uz to, koliko nas je potpuno svojevoljno odabralo automobil kao prevozno sredstvo? Pokazuje se da je nuklearna energija zanemarljivo malo rizična. Njen osnovni problem je to što je skupa. Nuklearka, jednostavno, puno košta. I samo zato ih ima jedino u bogatim društvima. Međutim, energija koju ove elektrane proizvode je održiva, u smislu da ne zavisi od neobnovljivih izvora energije poput uglja, nafte i ostalog. Upotrebom ove energije umanjuje se i emisija štetnih gasova u atmosferu, a nove tehnologije u potpunosti rešavaju problem nuklearnog otpada. Sinonim za nuklearke može biti katastrofa u Černobilu. Ali, jednako nenaučnim metodom odabira onoga što nam se (ne) dopada, sinonim može biti i – Francuska. Naime, čak 80 procenata svoje električne energije Francuska dobija iz nuklearnih reaktora. I nikom ništa. Osim što manje zavise od dobre volje zlovoljnih vlasnika nafte po Bliskom istoku.
Jedan od najvećih rizika u našem društvu je – ostati sam. Statistike uporno pokazuju da neoženjeni i neudate žive drastično kraće od onih koji to nisu. Ako su profesionalni antinuklearni aktivisti posle svog protesta otišli na kafu ili pivo, i zatim završili u krevetu jedni sa drugima, možda njihov protest ima smisla. U nekim drugim slučajevima, teško.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
