Slobodan Milošević je još uvek mrtav

Kao voditelj njihovog satiričnog „TV Dnevnika“, stalno je, iz nedelje u nedelju, „izveštavao“ ovo: „Najnovije vesti! Generalisimo Francisko Franko je još uvek mrtav!“.

Kontekst za ovaj neobični fazon bio je u tome da je španski diktator i fašista Franko nedeljama bio na samrti, ali se tvrdoglavo i kao pijan Kosova držao vlasti do konačnog uginuća. A, u nedostatku drugih dešavanja, mejnstrim američki mediji su nedeljama blesavo izveštavali o tome da je Franko „još uvek živ“ ili da „još uvek nije umro“, kao da je to neka najnovija vest.

I sad, kada je on najzad bio odapnuo, pojavljuje se ova smešna, satirična ili „njuzovska“ stalno ponavljana „vest“ da je Franko – „još uvek mrtav“. Samo što tu zapravo ništa nije smešno. Jer nasleđe Frankovog fašizma još uvek živi. A pedagoške lekcije iz (post)frankističke Španije mogu biti krajnje instruktivne za naše društvo. Bar ukoliko smo skloni tome da učimo na tuđim, kao i na svojim greškama.

Za one koji nisu slušali na časovima, militantni nacionalista i klerofašista Francisko Franko je 1939. godine preuzeo vlast u Španiji nakon brutalnog građanskog rata i na toj vlasti je ostao još gotovo četiri decenije, do spomenute smrti 1975. godine. Dakle, tragično davno nakon što je fašizam bio proteran iz ostatka Evrope. Ovaj saveznik Musolinija i Hitlera uveo je jednopartijsku diktaturu i ubijao je političke protivnike, levičare, ateiste, intelektualce i disidente.

Od posledica prinudnog rada i egzekucija u Frankovim koncentracionim logorima umrlo je najmanje 400 hiljada ljudi. A njegovo fizičko telo i duhovno nasleđe još uvek utiču na političke debate u španskom društvu. Još za života, Franko je pored Madrida podigao gigantski mauzolej („Dolinu palih boraca“) u kamenu kao grobnicu za „obe strane“ nastradalih u Španskom građanskom ratu, te kao večni spomenik svom fašističkom projektu.

Na ovom zloglasnom mestu počivaju i fašisti i antifašisti, i krvnici i žrtve, sve pod senkom ogromnog krsta visine od čak 150 metara, vidljivog na udaljenosti od 30 kilometara. Najzad, na tom mestu počiva i sam Francisko Franko, a ono je i danas mesto hodočašća za fašiste svih boja koji tamo blajburški komotno podižu ruku u fašistički pozdrav. Drugim rečima, ovo je imao da bude spomenik nekakvom nakaradnom „nacionalnom pomirenju“, ali pod fašističkom kapom i umotan u odvratnu crnu košulju.

A slično je bilo i nakon Frankove smrti, kako o tome iscrpno svedoči antropolog i istraživač kulture sećanja Džona Rubin. Umesto postkonfliktnih mehanizama poput raznih okruglih stolova, komisija za istinu i pomirenje, tribunala i sudova za ratne zločine, birokratskih čistki i lustracija, Španija je u izgradnju svoje demokratije 1970-ih godina zakoračala – ćutanjem. Usledio je niz sporazuma ili neformalnih „paktova“ unutar španske političke elite, poput tzv. „pakta o oproštaju“ ili „pakta o zaboravu“.

U pitanju je bio prećutni dogovor političara da se povodom Frankovog režima i uopšte španske nedavne prošlosti ne donose posebni zakoni, i da se ne podižu optužnice i ne procesuiraju zločinci. Kao i da se o toj nakaradnoj prošlosti bolje i ne raspravlja po medijima i javno, već da se ćuti i tavori kao buva u krasti. Dakle, umesto suočavanja sa prošlošću, Španija je svesno odlučila da pred ogledalom savremene istorije – zažmuri.

I u početku je to delovalo kao da deluje. Životni standard građana je rastao, demokratske institucije se konsolidovale, a famozni eksperti su, bez stida i morala, počeli da drobe o ovom „španskom modelu“ kao posve zgodnoj varijanti demokratske tranzicije. Sve to preko grbače fašističkih žrtava. Jer, španski Zakon o amnestiji iz 1977. godine ne zabranjuje samo sudsko gonjenje, već i samu istragu slučajeva o čak 130 hiljada nestalih (pobijenih) ljudi tokom Španskog građanskog rata i decenija Frankove diktature. Međutim, prošlost je kurva ili skelet iz ormana koji je nemoguće zakopati ili se praviti da ne postoji. I, poput zombija, uvek se vrati da nas ugrize za mozak ili zadnjicu.

Upravo zato je Španija i danas jedno duboko i krajnje podeljeno društvo. I današnji separatisti iz Katalonije (čiji su preci mahom bili antifašisti i borci protiv Franka) navode upravo „paktove o zaboravu“, odnosno revizionistički i relativizatorski „Madrid“ kao ključne razloge za katalonsku nezavisnost. Zato što po ministarstvima, akademijama i univerzitetima po Španiji i dan-danas rade mnogi istorijski revizionisti koji ulepšavaju Frankov režim, predstavljajući ga kao, eto, tek mekanu autokratiju koja je zločine niti jela, niti mirisala.

Trgovi, spomenici i ulice nazvane po istaknutim fašistima i danas postoje po mnogim španskim selima i gradovima. I otuda je (tek) u avgustu 2018. godine, španska socijalistička vlada najzad donela odluku o premeštanju Frankovih ostataka iz „Doline palih boraca“ koja se planira u junu. Ali i tim povodom je protestovalo preko hiljadu salutirajućih fašista, a ekshumaciji se usprotivila i najveća opoziciona Narodna partija zbog „nepotrebnog otvaranja starih rana“.

Konačno, španski fašizam ili falangizam bio je jedna konzervativna, hibridna ideologija koja ističe značaj autoriteta, hijerarhije, reda i discipline, sveprisutnu moć i neupitni značaj države, katoličanstvo kao državnu religiju, španski kao jedini dozvoljeni jezik, uz otvorenu borbu protiv vrednosti komunizma i liberalizma. A ovakav politički program i danas bi potpisali mnogi građani Španije i Evrope. Baš kao i – Srbije. Da li je onda „generalisimo“ Francisko Franko „još uvek mrtav“ ili možda „još uvek živ“?

Drugim rečima, dragi čitaoče i još draža čitateljko, do sada je verovatno kristalno jasno koliko je ovaj detaljni, neturistički izlet u Španiju relevantan za Srbiju i srpsko društvo. Analogije su upadljivo vrišteće i jasne. Normalizacija jednog fašističkog režima i u Srbiji je nekako – normalna. Kada se govorka o suočavanju sa prošlošću nekog društva, kao pozitivan primer obično se navodi posleratna Nemačka. Pa suđenja u Nirnbergu, procesi denacifikacije, Vili Brant na kolenima i ostalo.

Ali, tada je jednako korisno pogledati i u jedan nedavniji i posve negativniji primer Španije. Jer „Srbi“ su u tom odvratnom slučaju mnogo manje „Nemci“, a mnogo više „Španci“. Tako je bilo od Tadićevog „nacionalnog pomirenja“ sa Miloševićevim socijalistima i julovcima koji su i danas neizostavni iz svake srbijanske Vlade. I tako je i u političkom blatu krvi i tla sveobuhvatnog zaveta ili zavere ćutanja o ratnim zločinima Miloševićevog režima.

Iberijski pakt o oproštaju, zaboravu ili ćutanju nešto je što u Srbiji živimo, dišemo i gutamo svakog prokletog dana. Poput Frankovih generala, po televizijama i tribinama u Srbiji i danas govore osuđeni ratni zločinci Nikola Šainović i Veselin Šljivančanin, o Kosovu mrsomude Milovan Drecun i Vojislav Šešelj, dok Večernjim Novostima urednikuju Ratko Dmitrović i Milorad Vučelić. Željko Mitrović ružičasto vlada propagandom svakog režima, a Mirjani Marković se oprašta čak i nezakonito dodeljivanje državnog stana za dadilju njenog unuka dok taman posla da se ona priupita ponešto o političkim egzekucijama i zločinačkom saučesništvu. Dođavola, portparoli SPS i JUL iz 1998. godine danas su ministri inostranih poslova i vojske, a potpredsednik i ministar informisanja Vlade iz iste godine su poslednji i aktuelni – predsednici Srbije.

Međutim, ne radi se tu samo o dobro poznatim pojedincima ili zloglasnim figurama. Već o trajno vladajućoj, dominantnoj ili hegemonoj ideologiji „devedesetih“, kao načina mišljenja i ponašanja jednog kriminalnog i zločinačkog režima u kojem smo živeli. O duboko ukorenjenoj antizapadnoj, antikomunističkoj, antiliberalnoj, antizdravorazumskoj matrici mišljenja u ime velike države i još veće crkve, a koju nikako da napustimo u društvenom i mentalnom smislu. I upravo zbog tog falangističkog „nacionalnog pomirenja“ ili (post)frankističkog „pakta o zaboravu“, Srbija je i danas rovovski duboko podeljeno društvo. Pa, pijana ili pak mamurna od svog rasističkog i velikosrpskog etnonacionalizma prema Bošnjacima i Albancima, tumarajući luta u limbu između Zapada i Istoka, zatucanosti i modernosti. I nije to nikakav „povratak u devedesete“.

Nismo mi iz tih „devedesetih“ nigde ni odlazili. Nedavno obeležavanje NATO bombardovanja Srbije bila je parada nacionalističkog kiča sa istim motivima, narativima i ključnim rečima kao i 1999. godine. I dvadeset godina kasnije, bez trunčice zapitanosti o uzrocima istog, odnosno pitanja o pravim razlozima zbog kojih je tačno ceo moderni svet bio pljuštao bombe na naše građevine i glave. Celoj paradi je nedostajao samo onaj „Volimo te, otadžbino naša“ song da razonodi publiku. Ili „Živ je Sloba, umro nije, dok je Srba i Srbije“ stih.

Miloševićev režim u Srbiji i dalje je sporan samo zbog hiperinflacije i plata od dve marke, dilovanja deviza i švercovanja benzina, ali ne i zbog njegovog „dalekovidog“ i „antiglobalističkog“ odupiranja vaskolikom i dekadentnom Zapadu. Diktator Milošević danas jeste moralno problematičan zbog tragičnog ubistva jednog Slavka Ćuruvije, ali ne i zbog 10 hiljada mrtvih (od čega 1500 dece) tokom četvorogodišnje opsade Sarajeva.

Ili zbog masovnih grobnica u Batajnici, Perućcu i Rudnici sa više od 1000 „sakrivenih“ tela kosovskih Albanaca. A ukoliko se prema tom zlu i naopakom ponašamo poput slepački zaboravne Španije, da li će nas kosovski „Katalonci“ shvatiti kao ljude sa dobrim namerama ili ne? Srećom, Milošević jeste mrtav.

Ostaje nam samo da se razračunamo sa miloševićizmom koji još uvek diše. I zato srpsku javnost treba iznova i iznova podsećati na sledeće: Najnovije vesti! Slobodan Milošević je još uvek mrtav!