Poljoprivreda je verovatno najvažnija stvar koju je čovek izmislio. Vatra, točak, umetnost, internet, kontracepcija i ostalo su odviše sitne drangulije za umeće uzgajanja sopstvene hrane. Umesto da jurca za mamutima ili čeprka po žbunju i drveću, čovek je ukapirao kako da proizvodi ono što žvaće. Uzgred, nije to bilo nikakvo otkriće jednog genijalca kojeg je mrzelo da ide u lov. Već proces koji se razvio iz nužde i koji je trajao barem hiljadu godina.
Odnosno, prošlo je mnogo godina dok čovek u potpunosti nije prešao na poljoprivredu, a i to samo u nekim delovima planete. Pojedina društva, koje rasistoidno častimo epitetom „primitivna“, i danas love i skupljaju svoju hranu. U pitanju je tako veliko otkriće zato što je u potpunosti izmenilo čovečanstvo i planetu. Poljoprivreda je dovela do viškova hrane koji su ljudskoj životinji dali ogromnu komparativnu prednost. Naime, kao hrana, većina biljnih i životinjskih vrsta je za ljude neupotrebljiva: većina biomase na planeti Zemlji dolazi u obliku drveća ili lišća, te je za ljude nesvarljiva. Ono što je upotrebljivo, takođe je problematično – ta hrana je obično otrovna (gljive), slabo hranljiva (meduze), teško se priprema (razni orasi i lešnici), teško se skuplja (insekti), teško se lovi (nosorog) i tako dalje. Gajenjem onih malobrojnih biljnih i životinjskih vrsta koje se mogu upotrebiti za neproblematično trpanje u ljudski stomak – čovek je uradio veliku stvar za sebe i svoju porodicu. Učiniti da jestiva hrana čini 90 odsto, a ne 0,1 odsto biomase po jutru zemljišta znači moći nahraniti mnogo više usta. Deset do sto puta više ljudi po jutru zemlje.
Posledice svega ovoga ne tiču se samo sitosti. Na ovaj način, čovek nije više morao da tumara po šumama i gorama, već je ostao vezan za zemlju. Uvećao se i prirodni priraštaj, a stvoreni su prvi gradovi. Formiraju se i prve ozbiljnije socijalne razlike među ljudima. Čim postoji višak hrane, ne moraju svi da se bave nabavkom te hrane, već mogu profesionalno da se bave građevinom, ratovanjem, politikom, umetnošću ili naukom. Proizvodnja hrane imala je ogromne posledice po čoveka i društvo i bila je preduslov skoro svemu ostalom. Na ovaj način, razvijaju se stalno nastanjena, politički centralizovana, društveno raslojena i privredno složena društva. Društva kakva poznajemo danas. Sve to iz ideje da seme valja baciti u zemlju i potom sačekati neko vreme.
Pa ipak, prva rečenica ovog teksta i nije najtačnija. Poljoprivreda verovatno jeste najvažnija izmišljotina ikada, ali neće biti da dotičnu izmišlja čovek. Mnogo pre čoveka, poljoprivredom su počeli da se bave – mravi. I to određena vrsta mrava iz Južne i Srednje Amerike (Acromyrmex octospinosus). Ove neobične kreature čine najveću i najsloženiju životinjsku zajednicu na zemlji, sa kolonijama i do nekoliko miliona jedinki. A prehranjuju se na sledeći način: svojim klještima seku lišće i donose ga nazad u mravinjak. Tamo ga slažu i đubre sopstvenim pljuvačkama i pozadinskim izlučevinama. Sve to da bi odgajili gljivice kojima hrane svoje larve i kraljicu. Da stvar bude još blesavija, uzgajaju i određeni antibiotik kojim sprečavaju rast neželjenih gljivica i bakterija. Drugim rečima, ne samo što uzgajaju određenu poljoprivrednu kulturu, već imaju i pesticide. Moderni čovek sa svojim krupnim mozgom je ovde nekih 250.000 godina, a pre samo 11.000 godina je otkrio poljoprivredu. Ovi mravi se njom bave već oko 50 miliona godina. Interesantno, ali poljoprivreda je imala neverovatne posledice i po ova mravlja društva. Na primer, imaju kaste (njih četiri), sa jasnom podelom rada. Funkcionišu kao superorganizam i stvaraju superkolonije koje možda prevazilaze i granice kontinenata. O tome da zarobljavaju druge vrste i koriste ih kao robove – bolje i da se ne govori.
Dok su čovek i njegovi preci milionima godina lovili i skupljali, mogli su bolje osmotriti šta rade njihove sitne društvene komšije. Ako već nisu, to ne sprečava nas da to uradimo. Proizvodnja hrane ima dramatične društvene posledice po svaku vrstu koja se prihvatila tog zadatka. Iz tih razloga, potrebno je više pažnje prema onima koji tu hranu proizvode. Seljaštvo i seljaci se isuviše često razumevaju kao jedna marginalna i gotovo nazadna društvena ekipa. Bez svesti o tome da je upravo bavljenje poljoprivredom čoveku omogućilo sve što danas ima. U situaciji demografskih i ekoloških pritisaka, neozbiljnost sa kojom se pristupa proizvođačima hrane svakako ne pomaže. Kreatori globalne politike, i većina nas sa njima, svoju hranu nabavljaju u supermarketima, bez svesti o njenom poreklu. I u nesvesti o fundamentalnom značaju koji proizvodnja hrane ima. Jer ta proizvodnja je među nama samo tričavih 11.000 godina. Ali u tom periodu smo uradili sve što naš život čini takvim kakvim jeste. Nije poenta u idiličnoj seoskoj pastorali koja nikada nije postojala, već u neverovatnom civilizacijskom dugu pojedincima koji se laćaju proizvodnje hrane. Zaborav na taj dug čoveka može dosta koštati. I zato, svaki put kada se seljaci bune oko nečega – valja ih dobro saslušati. Da nas mravi ne bi pojeli.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
