Strah od strahovlade

Priloge o gužvama na graničnim prelazima na kojima su neki drugi ljudi u potrazi za slanom vodom koje u ovoj zemlji više nema (sa izuzetkom znoja lica svoga)? Ili možda reportažne dosetke o radnom danu ljudi na građevini, sa na brzinu pronađenim šlemovima, na plus četrdeset u hladovini, koja je takođe fikcija? Sa ingenioznim zaključkom da je teško, bez ponude rešenja ili bilo kakvog smisla. I tako do septembra, kada će neinventivno novinarstvo ponovo meriti težinu školske torbe sirotih učenika koji moraju da tegle neke, o užasa, knjige? Nije li zabavnije udarati se po čelu na mogućnost da u fotelju ministra kulture zasedne Neša Galija, sa nalepnicom Beobanke na akten-tašni? I, nakon proterivanja Mlađana Dinkića iz Vlade, nije li baš zgodno analizirati šta je (p)ostalo od nekadašnje „crveno-crne“ koalicije?

Izbornost, odnosno promenljivost predstavljaju izuzetno važne demokratske vrednosti i odlika su istinski demokratskih režima. Bilo bi sjajno ukoliko bi ove vrednosti bile sadržane iza popularne rekonstrukcione sintagme o „prolaznom vremenu“. Nažalost, to nije slučaj. Naime, ostaje nejasno koja su to tačno bila prolazna vremena Kneževića, Petkovića, Marićeve, Mrkonjića, Obradovića, Dinkića, pa i samog Vučića kao ministara. Odnosno, koja su to prolazna vremena prethodno zacrtana kao cilj, pa ih ovi ministri nisu ispunili? Broj predloženih zakona? Donete uredbe? Broj novozaposlenih građana? Minuti provedeni na konferencijama za štampu? Ili u milovanju sitne dece pred kamerama? Drugim rečima, šta to ovi ministri nisu uradili? Za čim su (i koliko) zaostajali? Formalno i navodno „na finjaka“, navedenim licima je prepušteno da daju ostavke (umesto da budu smenjeni), njihov rad se hvali, a javno im se negiraju odgovornost i krivica. Čak se ni ljubav prema aflatoksinskom piću ne spočitava kao greh, a gužva oko prijemnih ispita stala je u granice jednog brushaltera. U pitanju je sama antiteza tako značajnoj i neophodnoj praksi smenjivosti političkih figura jer svoj posao nisu obavljali dovoljno dobro. Tvrdnja da su svi oni bili baš super, ali im se, eto, nisu poklopili horoskopi ili osmehnule zvezde u očima iza Vučićevog cvikera – nešto je sasvim drugo.

Dakle, jasno je da Aleksandar Vučić na ovaj način učvršćuje sopstvenu vlast i (nad)moć. Zanimljivo je i da to, u saučesništvu sa Ivicom Dačićem, čini na politički vešt način – sklanjanjem najnepopularnijih ministara. Strah od smenjivosti, kao osnovni instinkt životinjske vrste koja se naziva političar, mora da bude izazvan strahom od toga da neki strateški cilj ili konkretni zadatak neće biti ispunjen, te da će nesrećni ministar zbog toga biti – smenjen. U slučaju odsustva jasnih i merljivih ciljeva (porast BDP, pad broja nezaposlenih, pad javnog duga, bilo šta) u pitanju je jedino strah od padanja u nemilost jednog ili dvojice ljudi. A tada više nemamo vladu, već strahovladu. U najmanje lošem slučaju, u pitanju je strah od pada u nemilost u svakako oćoravljenim očima javnosti. A na tom piplmetrovskom užetu nage borbe za popularnost smo već visili, hvala lepo. Drugim rečima, da li je strahovlada (nazvana autoritetom) dovoljan motivator budućim ministrima za rekonstrukciju i modernizaciju društva? Ili će, ljudi kakvim ih je Vučić dao, ići linijom manjeg otpora snishodljivosti i poltronstva pred gospodarom? Jer, ako nije najjasnije zašto su jedni smenjeni, pardon, rekonstruisani (a drugi nisu), kvalitetan rad i rezultati više nisu garant opstanka u toj političkoj veštačkoj selekciji.

Činjenica koju su već mnogi komentatori ispravno primetili jeste problem između odnosa samih ciljeva i konkretnih ličnosti Vlade Srbije. Šahovske figure koje se trampe i troše nisu nebitne, ali je pobeda ta koja se broji. Drugim rečima, ako su programi i strategije od starta „partije“ pogrešno postavljeni, same ličnosti tu ne igraju naročitu ulogu. Posebno ako su ciljevi divergentni poput glava onih kokošaka na repu aviona najnovijeg srpskog nebeskog transportera. Na primer, Aleksandar Vučić se kao priučeni Veberov đak kune u modernizaciju i racionalizaciju društva dok istovremeno zadržava tradicionalnu i antimodernu zamisao kulture. Zatim, on na jednoj strani pokušava da promoviše krupne i ozbiljne političke teme o potrebi za sveobuhvatnim društvenim reformama, dok se s druge strane približava opasnom tehnokratskom diskursu koji samo što đilasovski ne propišti o obilaznicama i vrtićima.

Međutim, ne treba biti unapred maliciozan, iako lagodnog cinizma nikad nije naodmet. U novoj podeli karata ipak je ljubazno ili pasivno agresivno najuren najveći broj problematičnih ministara. Zanimljivo je da su najspornija imena među njima zapravo recidivi bivše Vlade pod upravom zgodno nezgodnog krupijea Borisa Tadića. Ostaje da se vidi ko će biti aduti, a ko najavljeni džokeri iz inostranstva u novoj rundi. Prisetimo se, dramatičnih i groznih afera nije manjkalo ni u prošlom režimu, ali je zato falilo čak i ovako učtivog moljakanja da se neke zadnjice odlepe od svoje fotelje. Sve u ime odbrane i zaštite od famoznog „većeg zla“ koje je ipak stiglo i koje, neobično, uspešno provetrava mangupe u sopstvenim redovima. S tim u vezi moguće je tvrditi i sledeće: ako mačka lovi miševe, koga briga kako i zašto je do rekonstrukcije došlo? Prvi deo ovog nemog filma sa mnoštvom nevoljnih grimasa zasigurno je prevazišao očekivanja publike. Neko se sapleo i smešno pao, neko se zaigrao, nekom je izmaklo tlo pod nogama, a neko se cereka iz prikrajka.

U drugom delu sage zapravo nas čeka mnogo važnija tema, a to je izbor novih aktera ovog političkog igrokaza. Tek tada će se (raz)otkriti da li su posredi kozmetika i šminka ili istinski zaokreti i pokušaji brže i celovitije društvene modernizacije. Izvesna je jedino promena žanra, odnosno da će se ovaj serijal od popularne melodrame transformisati u psihološku dramu, ako ne i u film noar ili kiberpank poput „Istrebljivača“ (Blade Runner). Naime, čeka nas izuzetno zloslutan motiv i suočavanje sa sadašnjošću u kojoj baš i nema kvalitetnih ljudi unaokolo. Ili, ako ih i ima, ne žele da isprljaju ruke iz ko zna kakvih lično higijenskih razloga. Poznato je i da su nastavci popularnih filmova retko kvalitetni poput prvih delova. Pa ipak, rečima cirkusanta i reklamerskog genija P.T. Barnuma, „još niko nije izgubio novac time što je potcenio ukus publike“. Dok materijala ima i za trilogiju, što svakako ne obećava. A da li nas čekaju novi „Kum“ ili „Povratak u budućnost“? „Imperija (koja) uzvraća udarac“ možda? Svakako, sve je bolje od epizoda 1-3: fantomske pretnje, napada klonova i osvete Sita, zar ne?