Stranac i marginalni čovek

Među nakazno priglupim i hronično ograničenim kritikama su one u duhu lokalnosti, ksenofobije i zagledanosti u sopstveni maljavi pupak sa zaparloženom vunicom u istom. Bilo bi zanimljivo podsetiti na identični izliv kratkovidosti u mozak u vidu referenduma 1998. godine o (ne)prihvatanju „stranog mešanja“ na Kosovu. Izvesni Vojislav Šešelj tada je grmeo da ogromna većina naroda mora odgovoriti sa „ne“ „bilo kakvom stranom mešanju, uplitanju u naše unutrašnje poslove“. Tu negde se motao i Aleksandar Vučić. S druge strane, gorljivi zagovornici armije stranaca u našim redovima ne zaostaju u pružanju loših argumenata za takav angažman, pri čemu se ističe stav da nam treba savetodavni Englez jer se „Englezi razumeju u ekonomiju“. Otprilike kao da se Gordi Albionci rađaju sa „Bogatstvom naroda“ u džepu ili ga bar uče napamet na časovima epske ili erotske poezije.

Kada je reč o suvislijim kritikama i oprezima zadojenim ispravnim cinizmom, komentari upućuju na prostu nepotrebnost nekakvih ekonomskih vunderkindova. Već na ključnu potrebu za snažnom političkom ličnošću ili bar snažnom političkom podrškom. I zato su sve oči uprte ka Vučiću i Dačiću, a za razne Lazare Krstiće, a čak i Dominikove Stros Kanove, rezervisani su topli zečevi kolumnističkog zezanja. Naime, obavešteni ljudi su već napravili spisak nezgodnih poslova koji se moraju uraditi u ekonomiji-privredi i koji je, izgleda, dobro poznat decenijama. Nema tu više ni tople vode ni rupe u saksiji za otkriće. U njemu su, ponovimo to (iako se „izgugla“ za pola minuta): reforma penzionog fonda, smanjenje javne potrošnje, čvrsto oporezivanje, te reforma ili gašenje gigantski gubitaških preduzeća. S tim u vezi, posao bi mogao da uradi i ovdašnji tek svršeni student ekonomije koji je na fakultetu više vremena provodio šireći kolena koleginicama po studentskim domovima nego šireći stranice knjige po čitaonici.

Naime, mogao bi, ako bi imao političku podršku. Jer, na primer, Krstiću još nisu pokazali ni kancelarijski sto, a već ga je dočekao slučaj domaćinske fabrike nameštaja „Simpo“. Dakle, sama antiteza ovih vivisektivnih rezova i paradigma burazersko-partijske ekonomije. Mučenom Krstiću tada i preostaje jedino da trabunja o viziji kao najnoviji mali od palube barke Srbija koja grabi ka svom ledenom bregu političke realnosti. Suštinu celog slučaja je, po dobrom običaju, pogodio Njuz.net u svojoj bolno satiričnoj definiciji eksperta kao „mitskog bića za koje se veruje da će izbaviti narod iz krize“. On „dolazi iz daleke zemlje, mlad je i za njega ne sme niko da čuje pre nego što se pojavi i reši problem“.

Međutim, ostaje neodgovoreno zašto je to tako? U čemu leži ta neodoljiva privlačnost dežurnih zasenjivača prostote iz inostranstva, sa dobrim namerama ili bez njih? Deo odgovora može ponuditi klasična sociologija i to jedna od njenih najimpresivnijih i najzanimljivijih figura – Georg Zimel. Uzgred, dotični je bio dobar prijatelj Maksa Vebera, koji je Zimela (uprkos „problematičnom“ jevrejskom poreklu) gurao na univerzitet, a zajedno su i osnovali Nemačko društvo za sociologiju (1909). Drugim rečima, ispravan je i u skladu sa veberijanskom ortodoksijom novih političko-večernjih škola.

Naime, Zimel je u jednom od svojih najpoznatijih tekstova, „Ekskurs o strancu“ iz 1908. godine problematizovao upravo fenomen ili društveni tip – stranca. Društveni tipovi (a pisao je i o tipu siromaha, lutalice itd.) za njega nisu neke psihološke ili mentalne karakteristike, već nešto što zavisi od položaja pojedinca, od reakcija i očekivanja drugih ljudi. Naime, drugi su ti koji strancu dodeljuju neku poziciju i očekuju od njega da se ponaša na određene načine. Zvuči poznato? Zatim, za Zimela, stranac nije samo lutalica koja „dođe danas, a ode sutra“, već osoba koja „dođe danas, a ostane sutra“. Dakle, društveni tip stranca pripada ovdašnjoj grupi, ali opet nije u potpunosti njen deo.

Postavlja se pitanje – koja je onda uloga stranca? Prema Zimelu, strancu njegova prostorna pozicija obezbeđuje određene koristi. Pošto je stranac neko ko je istovremeno i blizu i daleko – on često postaje osoba od poverenja. Drugim rečima, poverljive, lične stvari neretko se skrivaju od bliskih osoba, ali se zato mogu reći strancu. Zato što je uvek malo „udaljen“, on može biti objektivniji ili nepristrasniji, te pravedniji sudija ili posrednik. Kao istovremeno „i tu i tamo“, stranac ima veću autonomiju ili slobodu, a nije ni previše uronjen u kolektiv, te može imati drugačija razmišljanja i poglede na svet. Iz tih razloga, može biti i konstruktivan, ali i destruktivan faktor za zajednicu. Prema Zimelu, klasičan primer evropskog stranca je trgovac ili Jevrejin (a posebno jevrejski trgovac). Kod njega se dolazi po savet, podršku ili pomoć, a on je pokretan jer robu nabavlja i prodaje posvud. I „naš“ je i „tuđin“, jer i nije toliko vezan za svoju zajednicu, niti ga mi u celini prihvatamo.

I zato, kako stvari stoje sa ovdašnjim strancima u Vladi Srbije? Upravo kako je govorio Zimel – pošto su istovremeno i ovde i tamo, i naši i tuđi, od njih se očekuje veća objektivnost, sposobnost da saopšte neprijatne istine, da pravedno prosuđuju i kreativno savetuju. Nepovezani i iskorenjeni, a opet nekako ovdašnji, u njih se ulivaju sve naše nade i strahovi. I to je zapravo uloga ili društveni tip koji treba da odigraju u predstavi nazvanoj Srbija. Ali, kakva je njihova realna sudbina? Jevrejin i kosmopolita Zimel, rođen u centru Berlina, napisao je „Ekskurs o strancu“ u svom rodnom gradu, par decenija pre uspona nacista. Znamo kako su zastrašujuće jevrejski trgovci i svi ovlaš pripadajući „stranci“ završili čim se politička klima zatvorila, usmrdela i ubuđavila.

Kada je reč o manje dramatičnim okolnostima egzistencije zimelovskih stranaca u vlasti Srbije, i njihova sudbina ne deluje blistavo. Izgleda kao da jedino sirotom Krstiću niko nije dojavio neslavnost eksperimenata ovog tipa u srbijanskoj političkoj istoriji. Ili je momak samo bio zauzet studiranjem ozbiljnog fakulteta i pisanjem e-mailova neozbiljnoj zemlji. Jer, harizmatičnih „domaćih stranaca“ u ekonomiji je već bilo – od Milana Panića i Dragoslava Avramovića do Radovana Jelašića i Božidara Đelića. Pa je Srbija svakog od njih brutalno potrošila čim su uzleteli ili taj uzlet pokušali. Samo otuda već hronični cinizam na pomen najnovijeg premazivanja očiju marmeladom iz inostranstva.

I, bar za sada, Krstić ima i jednu specifičnu razliku u svom liku, delu i ci-vi-ju. Naime, sinu Lazi usput i nedostaje veberijanske harizme navedene četvorice (neverovatno, ali Đelić ju je jednom zaista imao). Krstić je izgleda oblikovan jedino po ukusu tetki u njihovoj viziji dobrog, mladog i pametnog zeta za njihove prefrigane ćerkice sklone noćnom provodu i dekadenciji. Zato je sudbina Krstića i sličnih ovde sudbina jednog drugog društvenog tipa: tipa marginalnog čoveka, sociologa Roberta Parka (1928). Jednog kulturnog hibrida koji jako želi da pripada i da bude prihvaćen (Zimelov stranac to ne želi), ali u tome ne uspeva. Marginalni čovek (tipično: emigrant) je između stare i nove kulture, nestabilan, anksiozan i pun nelagode. Nešto poput Vuka Jeremića, dakle. I samo zato je sve u vezi sa famoznim strancima jasno. Osim, naravno, odgovora na jedno pitanje: Da li je Vučić čitao Zimela?