Svi smo mi stranci

Što valjda implicira i ozbiljnu državu. Reč je o odluci predsednika Sjedinjenih Država Baraka Obame da promeni dosadašnju imigracionu politiku dotične federacije. U nadahnutom petnaestominutnom obraćanju naciji Obama je, ukratko, predložio sledeće: unapređenje bezbednosti granica, olakšavanje ostanka u Americi za visokokvalifikovane imigrante i preduzetnike i, najkontroverznije, garanciju privremenog boravka za mnoge dosadašnje ilegalne imigrante. Tačnije, oko pet miliona njih. Jednostavno, ljudima koji duže od pet godina već ilegalno žive u Americi biće omogućeno da se registruju, odnosno legalno prijave. I da, kada prođu kriminalnu proveru i plate svemoćni porez, tu i ostanu bez straha od deportacije. Dakle, uz jačanje granica za nove ilegalce i uz podršku odlivu mozgova iz lobanja sa naših i sličnih napaćenih prostora, milioni sadašnjih ilegalaca koji beru voće američkim farmerima i peru sudove američkoj srednjoj klasi moći će da, Obaminim biranim rečima, „izađu iz senke“.

Jedan deo ovog emotivnog i vrelo preporučenog obraćanja bio je posvećen ovlašćenjima. Jer zakon o imigrantima koji bi istinski predstavljao „reforme“, tu skupu reč na ispraznoj ceni, već čeka u politički blokiranom Kongresu duže od godinu i po dana. A u nekim demokratijama, posve neverovatno, podela vlasti na izvršnu i zakonodavnu nije fusnota u udžbeniku iz političke teorije, već realnost. U tih petnaest minuta ugurano je i nešto ličnih priča za lakšu identifikaciju, i citat iz Biblije, i malo statistike o dosadašnjim (ne)uspesima i tome slično – ali i nešto mnogo važnije i raspamećujuće. U pitanju je bila jedna vrednosna poruka američkoj naciji o tome šta ta nacija jeste. Ko smo mi i šta smo mi zapravo? I šta želimo da budemo? Ta je poruka glasila: Svi smo mi stranci.

Svoje obraćanje Obama je započeo (i završio) istinito banalnim stavom da su Amerikanci, pre svega, nacija imigranata. Uzgred, „Nacija imigranata“ (1964) je i knjiga američkog predsednika Džona F. Kenedija, posvećena upravo istoriji imigracije u Sjedinjenim Državama i gotovo identičnim naporima da se neke nefunkcionalne stvari u vezi sa tim promene. Ali, tu banalnost na koju i nas ovde podsećaju razne kreature obolele od izliva priproste istorije u mozak (posvećene komparativnoj starosti srbijanskih taraba i uposlene na zadatku da te tarabe ostanu i stare i oronule i zapuštene) Obama je transformisao u prvorazrednu političku vrednost. Snaga američke nacije ogleda(la) se upravo u neprekinutom i otvorenom prilivu ljudi u protekla dva veka. Umesto zatvorenosti spomenutih taraba, bilo na graničnom prelazu, bilo u glavama, Amerika je (bila) dom za sve vredne i hrabre ljude. Ovo ju je učinilo velikom, i tako treba i da ostane. U pitanju je amalgam Engleza, Nemaca, Iraca, Francuza, Poljaka, Italijana, Jevreja, Mađara, Meksikanaca, Kineza i (nevoljno) podsaharskih crnaca i mnogih ostalih u eksperimentalnom ekspres loncu brisanog prostora „Novog sveta“. Koji je na trpezu planete doneo preukusno i bogato republikansko, sekularno i slobodarsko glavno jelo.

Ali nekada je neophodno uzdrmati zaboravno ušuškane. I podsetiti na svoje korene, ako u njima ima čega vrednog za podsećanje. Zato je američki predsednik u govoru koji je učinio da knedla zastane u grlu Amerikance upitao i: „Jesmo li mi nacija koja pristaje na nemilosrdno otimanje dece iz ruku roditelja? Jesmo li mi nacija koja obrazuje najbolje i najpametnije na svetu na svojim univerzitetima, samo zato da bi ih poslala kući da pokrenu poslove u zemljama koje se takmiče protiv nas?“ U inat konzervativnom i rasistoidnom stavu od kojeg neslavno boluju sva razvijena društva Obama je preciznim rečima poručio da su radnici, susedi i prijatelji koji su ilegalno emigrirali u Ameriku mahom vredni ljudi puni snova i nade, da oni jesu deo „američkog načina života“, nezavisno od boje kože, etniciteta ili crkve u koju odlaze. Baš kao i preci svih današnjih Amerikanaca koji ljubomorno čuvaju svoje državljanstvo i boravište i ne daju ga nikom. Ili njihovih političkih predstavnika koji pred svake izbore (zlo)upotrebljavaju ovo pitanje za koji glas više. Retorički okrenuvši omiljeno oružje (čak i Bibliju) dežurnih konzervativaca protiv njih samih, Obama se zapitao: Od prvih kolonista naovamo, šta je američki način života i stvarne američke vrednosti, ako ne prihvatanje svake siromašne, umorne, bedne i gladne duše željne blagostanja i slobode?

I zato, veli taj sjajni crni čova iz Bele kuće, „treba da se setimo da je ovo debata o nečem važnijem od same imigracije. Radi se o tome kakva smo mi zemlja i kakvu želimo da je ostavimo budućim generacijama.“ Drugim rečima, posredi nije samo (dnevno)političko pitanje, već poziv na zauzimanje jednog šireg pogleda na stvari. I nokautiranje uskogrudosti preplašenih od nekakve najezde varvara, kao ideje suprotne američkom duhu. Što sve dobija posebnu dimenziju u mračnom svetlu najnovijih rasnih nemira i nereda zbog upucanog crnog tinejdžera od strane belog policajca u nekakvom Fergusonu. Postavljajući pitanja o karakteru (svoje) nacije i nutkajući blistave odgovore na njih, Obama je održao lekciju iz istinskog patriotizma, svima nama. A ona meksičko-pasuljski prosto glasi: imigranti su oduvek bili ekonomska, kulturna i socijalna dobit. Ali i da smo imigranti svi mi. I ovo je rečenica koju je, dižući prst i prodorno gledajući u kameru, Obama ponovio dva puta: „Mi smo jednom takođe bili stranci“. Od bledolikih pionira koji su osvajali nepristupačni Zapad, preko crnih robova ubačenih na plantaže Juga, sve do Poljaka u sociološkoj prirodnoj laboratoriji nazvanoj Čikago ili bivših Jugoslovena po dolinama satkanim od sicilijuma. „Mi smo jednom takođe bili stranci.“

A mi? Kako Srbija tretira svoje strance? Rasističke horde pokušavaju da zaplaše i najure ovdašnje azilante po Banji Vrujci, Bogovađi, Mladenovcu, Banji Koviljači i sličnim mestima. Ljude drugačije boje kože koji su u Srbiju došli bežeći od rata, užasa i bede, samo da bi produžili dalje ka Zapadnoj Evropi. Pa ih umesto banjskog turizma dočekuju pesnice, a ne raširene ruke. S druge strane, ista ta Zapadna Evropa masovno deportuje „svoje“ azilante, te je morala da dočeka da je jedan papa (Franja) podseti na njenu suštinu. Jer u govoru pred Evropskim parlamentom od pre par dana, Horhe Mario Bergoljo, u belom plaštu i sa smešnom kapicom, poručuje Evropljanima da Mediteran ne sme postati veliko groblje za imigrante. Zatvaranjem granica i uma svoje tvrđave, Evropljani su postali umorne i stare birokrate, umesto nekadašnjih plodnih i živahnih stanovnika koji su bili motor civilizacije, veli ovaj Argentinac. Mogli bismo nešto da naučimo od naših starih imigranata preko bare, baš stvarno. Ili od ovdašnjih kosmopolita sa pundravcima u guzici i kamerom na ramenu. Jer celu tu stvar već čitavu deceniju neumorno i fantastično ilustruje Želimir Žilnik u nizu filmova poput „Tvrđava Evropa“ (2001), „Kenedi se vraća kući“ (2003), „Evropa preko plota“ (2005), „Kenedi se ženi“ (2007) i drugim. Gde u smislu za ironiju koji poseduje jedino politika, genijalni evropski imigrant iz Srbije, Kenedi Hasani, nosi (prez)ime spomenutog američkog borca za reformu imigracione politike.

Ali ne radi se tu samo o očiglednim strancima ili imigrantima. Već o Kamijevom Mersou i o društvima koja su podozriva pred različitošću. Jer stranci nisu samo unesrećeni pojedinci koji po količini melanina u koži ne odgovaraju nekim trenutno popularnim kriterijumima. Stranac je etiketa i društveni tip čoveka koji je tu sa nama, ali je različit po nekoj od izmišljenih kategorija u koju ga smeštamo. Albanac, Rom ili Mađar. Baptista, Hare Krišna ili Jehovin svedok. Anarhista, ateista, homoseksualac, čovek u invalidskim kolicima, konzument ilegalnih narkotika, vlasnik kineske radnje iz komšiluka. Ratne izbeglice i mirnodopski kolonisti, u kom god trenutku vremena stigli oni ili njihovi preci. Sa Karpata ili iz Sirije, sa Kosova ili iz Ruande, svejedno. Stranci su i studenti koji dolaze sa sela u gradove, kao i pečalbari koji se iz evropskih gradova vraćaju u svoja sela, donoseći gipsane lavove za tarabu. Stotinu mu trbuha i kruhova, Sloveni su svojevremeno bili stranci na ovim prostorima i za populacije Rimljana, Huna, Avara i Gota. Dakle, nomadi, došljaci, dođoši, kolonisti, izbeglice, gastarbajteri, azilanti, odliveni mozgovi, interno raseljena lica – sve su to različite reči za stranca u specifičnim sociokulturnim okolnostima. Ali stranci smo i ako ne slavimo slavu i ne pratimo tenis u Srbiji, ako slušamo bluz a ne Sergeja Ćetkovića, ako recikliramo i ne jedemo meso, ako ne gasimo svetlo dok vodimo ljubav. Obamino „Mi smo jednom takođe bili stranci“ toliko odzvanja zato što se odbija o ogledalo. Etiketa stranca nema veze sa datumom na dokumentu o stalnom boravištu, jer svi smo nekad od nekud došli. Već ima veze sa poželjnošću i nepoželjnošću. I zato, ako smo uspeli u tome da svoja društva učinimo poželjnim ili prihvatljivim, učinimo poželjnim i sami sebe, time što ćemo prihvatiti druge. Jer i mi smo nekome stranci.