„To bih i ja umeo“?

I na spisak profesija za koje smatramo da imamo umeća – učitelj, lekar, urbanista, geopolitičar, fudbalski selektor, košarkaški trener itd. – dodata je i profesija istoričara umetnosti.

Amaterske kritike na račun Abramović pljušte i sleva i zdesna, pa jedne spočitavaju elitizam, skupoću i pretencioznost, a druge drobe o dekadentnom Zapadu i vaskolikoj zaveri sproću srpskog naroda. Imati stav nije greh. Ali prevalencija jednog tipa mišljenja o Abramović i modernoj umetnosti uopšte, progovara tomove o materijalnom i duhovnom siromaštvu ovog društva. Kada je reč o percepciji umetnosti u povećem delu javnosti, biće da modernost i Moderna još nisu stigle na ove prostore.

Za prosečnog internet komentatora sa dna onlajn vesti ili za „1244“ tviteraša, Marina Abramović neko je ko gleda u magarca, seče se nožem, ribači kravlje kosti, žvaće crni luk i slično. I usuđuje se da to nazove umetnošću, dok zapravo lukrativno prodaje muda za bubrege.

Mahom tupavim Amerikancima koji danima stoje u redu da bi seli naspram nje, kada je ne meću na liste najuticajnijih ljudi na svetu. Ali bolje od toga zna i ume naš narodni čovek i pobednik iz viceva o Ameru i Rusu, dok mudro ustvrđuje da to „nije prava umetnost“. Jer, umetnost je valjda samo ulje na platnu u kockastom ramu. I, ako može da što vernije prikaže dunju i cveće u vazi, konja u trku, obnaženu žensku, Svetog Nikolu, valoviti pejzaž sa balom sena, ili pecaroša u čamcu dok sviće dan. Da bude lepo, moliću lepo.

I nije reč samo o Abramović, već o čitavom 20. veku koji nam upadljivo izmiče. Stotinu mu Pompidua, Tejtova i MoMA, Pablo Pikaso je crtao kockaste glave i noseve tamo gde je mesto ušima (1907), Kazimir Maljevič ofarbao celo platno u crno (1915), Marsel Dišan doneo, izvrnuo i potpisao pisoar sa deponije (1917), Pit Mondrijan obojio tri pravougaonika u crveno, plavo i žuto (1921), a Salvador Dali zamenio telefonsku slušalicu gipsanim jastogom (1936).

DŽekson Polok je odozgo nasumično sipao boje na platno (1948), Iv Klajn proizveo jedanaest slika sa samo jednom, istom plavom bojom (1957), Endi Vorhol 32 puta preštampao sliku konzerve supe (1962), a Dejmijan Herst preparirao i turio ajkulu u vitrinu (1991). Da li su onda i svi ovi velikani tek pretenciozni prevaranti i simboli propasti Zapada? Ili to važi samo za „svetsku, a našu“ Marinu?

Tipičan laički, amaterski, sveprisutan i umobolan prigovor modernoj umetnosti tada glasi: „To bih i ja umeo“, „To je i moje dete moglo da nacrta“ itd. I, sa ili bez Marine Abramović u Srbiji, ovaj „argument“ valja raskrinkati jednom za svagda. Jer, druže i „uradi sam“ majstore, prvo, verovatno je da ne, ti ne bi umeo da to uradiš. I, drugo, čak i da umeš – a zašto nisi? Dakle, prvo, da li naši „znalci“ poznaju i osnovne slikarske tehnike, a da to nisu flomasteri iz supermarketa? Kako se koriste, mešaju i ponašaju uljane boje? Ugljen? Kreda? Tuš? Gvaš?

Pigmenti, gumirabika, razređivači? Zgodno je i nadobudno pomisliti da i mi sami umemo da ofarbamo platno crnom uljanom bojom poput Maljeviča. Jer, crtali smo Svetog Savu na časovima likovnog u osnovnoj školi, usklikujući s ljubavlju? Da, ali sa unapred pripremljenom paletom drvenih bojica i na papiru iz Bloka 5. A skočimo samo do prodavnice slikarske opreme za punoletne i zapanjimo se količinom tehničkog znanja koje je potrebno i za najobičnije ulje na platnu.

Na primer, spomenuta Mondrijanova crna rešetka sa crvenim, plavim i žutim pravougaonikom („Tableau I“, 1921), veoma je izazovna i u tehničkom ili zanatskom smislu. Da smo ikada koristili uljane boje, razumeli bismo koliko je teško naslikati ovoliko tačne, oštre, konzistentne i precizne linije na platnu.

Uostalom, pokušajmo sami. Možda ćemo više ceniti i sam zanatski aspekt moderne umetnosti, te naučiti nešto novo usput. A kada je reč o Abramović, moguće je da umemo da buljimo u magarca sat vremena („Ispovest“, 2010). Ali, da li bismo se usudili da zabijamo noževe između prstiju („Ritam 10“, 1973), pustimo da nas drugi ubadaju makazama i seku skalpelima („Ritam 0“, 1974), ili da 12 dana sedimo u improvizovanom stanu pred publikom, bez hrane i izlaza („Kuća sa pogledom na okean“, 2002)? Kako se ono kaže, „Dragi gledaoci, ne pokušavajte ovo kod kuće“?

Hvala fotografiji i sličnim inovacijama, tehničko umeće je, srećom, već čitavo stoleće i kusur godina jedna posve sekundarna stvar u (istoriji) umetnosti. Samo mnoge od nas niko nije obavestio o tome. Jerbo na časovima likovne kulture u našim školama crtamo jedino unapred zadate vaze sa krpama, pejzaže, sopstvene majke i spomenute Svete Save. Umesto da učimo šta to umetnost jeste, a šta ne. A umetnost je filozofija, ideja, poruka, (pre)ispitivanje, kritika, životno iskustvo i pogled na svet, a ne puka tehnička veština.

Ne radi se o umeću čišćenja kostiju ribaćom četkom, već o važnoj poruci Abramović da se „posle rata, krv ne može oprati“ („Balkan Baroque“, 1997). Isto je i sa „Ispovešću“ pred famoznim magarcem, gde je reč o suočavanju čoveka sa bolnim sećanjima iz detinjstva. Dakle, čak i ako sami „umemo“ da nažvrljamo kockaste gospođice sa nosom gde „treba“ da je uvo, donesemo pisoar sa deponije ili nasumično prskamo farbu na platno na podu, poenta je u onome šta su to Pikaso, Dišan i Polok bili želeli da poruče. A to je da slika sa više perspektiva odjednom, svakodnevni i prosti objekti, ili sama boja, takođe mogu biti umetnička dela. A o tome, a ne o veštini crtanja prstiju, čukljeva, zenica i trepavica, se u toj umetnosti i radi.

Svako umetničko delo, antički kip, ulje na platnu, apstrakciju, ikonu, performans, goblen ili fotografiju sa ajfona, nemoguće je razumeti bez poznavanja društvenog, istorijskog i umetničkog konteksta u kojem ono nastaje. To jest, bez nekakvog – znanja. A to znanje nam toliko nedostaje u životu i obrazovanju.

Onda nam je i jedna „Mona Liza“ (1503) „ništa posebno“, a ne prvi moderni psihološki portret u istoriji. I svojevrsna paradigma humanizma, tog odvažnog filozofskog povratka čoveka u centar univerzuma. Pa neuko jurcamo kroz muzeje i galerije po turističkim paket aranžmanima, a banalnim coktanjima, odmahivanjima rukom i šatro duhovitim opaskama o modernoj umetnosti kao belosvetskoj budalaštini, samo nevešto zasenjujemo sopstvenu prostotu i neznanje. Zato, svaki put kada pred modernim umetničkim delom nadobudno izgovorimo ili sujetno pomislimo „To bih i ja umeo“, mi tada zapravo mislimo sledeće: „Ovo ne prikazuje naročiti stepen tehničke veštine umetnika, a samo je to ono što ja zahtevam od umetničkog dela“. Hm, više ne zvuči toliko nadahnuto, pametno i seksi.

I možda jeste u redu da nam se lično dopada samo ona umetnost koja demonstrira tehničku veštinu ili likovno umeće koje ne posedujemo sami. Ali moramo razumeti da već preko stotinu godina postoji istorija umetnika koji su zauzeli jedan sasvim novi pristup, namerno izbegavajući da prikažu neku nadnaravnu zanatsku veštinu.

Ovo su činili i čine iz raznih sjajnih razloga: da uznemire kritičare i javnost, da uzdrmaju pravila i norme, da prevaziđu tradiciju i probiju granice, da ukažu na univerzalne fenomene, probleme, strahove i strasti, da preispitaju odnos između umetnika i publike. Što sve, gle čuda i o jeresi, izdašno radi i ta Marina Abramović iz svih udžbenika istorije umetnosti. Zato čitavo stoleće imamo neimpresivne slike i nemonumentalne skulpture, jednobojna platna i detinjaste škrabotine, izvrnute pisoare i konzerve supe, te performativna samopovređivanja tela.

Izložba i poseta Marine Abramović jeste prvoklasni umetnički i prvorazredni društveni događaj u Srbiji. Što prepoznaju i prekobrojni cinični komentatori, laički kritičari i muškići uvređeni za tastaturom na internetima. Dok je dnevna politika toliko kanibalizovala naše živote da ispada kako su ljubitelji moderne umetnosti – za Vučića, a protivnici moderne umetnosti – za opoziciju. Možemo kritikovati skupocenost izdvojenog budžeta za ovu izložbu, i moramo kritikovati skaradno antikomunistički istorijski revizionizam ove umetnice.

Ali i razumeti sledeće. Ukoliko, zahvaljujući sankcijama i izolaciji, ratu i ratnim zločinima, bedi i siromaštvu, srpsko društvo zaista želi da nadoknadi svoju hroničnu zaostalost i akutnu zaparloženost u poređenju sa razvijenim zemljama Zapada – to srpsko društvo naprosto mora da ulaže ogroman novac u ovakve i slične stvari. Dakle, ako zaista želi da uhvati korak sa svetom, srpsko društvo mora da ulaže komparativno ili procentualno više od Finske u obrazovanje, više od Amerike u nauku, i više od Francuske u umetnost i kulturu.

Najzad, kako to da smo toliko uvređeno štedljivi baš na slučaju Marine Abramović? Da li je možda bolje sipati novac u Zvezdu i Partizan? Rashodovane borbene avione? Svetleće novogodišnje i kičolike instalacije? Opraštati poreze Pinku? Platiti milion dolara za onog rmpaliju Miladina Kovačevića, jer i on nas je proslavio u Americi? Javni novac se troši i curi na sve strane, i ovo je najmanje loš ili pak sasvim dobar trošak.

Ukoliko ovakvim radikalnim „performansom“ Ana Brnabić nastoji da vrati Srbiju na umetničku mapu Evrope i sveta, to jeste sasvim okej, nezavisno od ličnih i političkih pristrasnosti. U suprotnom ćemo, poput „oca nacije“ Dobrice Ćosića, zaostajati, ostati i živeti – „U tuđem veku“. Udobno smatrati da se čitav 20. vek u umetnosti, kao i u istoriji, ekonomiji i sociologiji, nije ni dogodio. Pa deder onda mrtvu dunju i vazu sa cvećem, te ikonu sa Isusom i mater mu, u zlatnom ramu i na zid.

Koji nikako da probijemo na putu u 21. vek. „To bismo i mi umeli“, kažu instinktivni opozicionari i dežurni mudrijaši. A zašto nisu?