Užas izuzetka

U Albaniji balisti (pripadnici organizacije „Bali Kombetar“ ili „Narodni front“) su se tokom Drugog svetskog rata borili za etnički čistu Albaniju i protiv komunizma (pod sloganom „Albanija Albancima, smrt izdajnicima“), a zapravo su sarađivali sa nacistima i italijanskim fašistima u marionetskoj i kvislinškoj vladi. Nakon rata, razbežali su se širom sveta, a oni koji su ostali bili su likvidirani.

U Belgiji, okupiranoj i podeljenoj na Flandriju i Valoniju, na vlast je doveden niz pronemačkih i katoličkih fašista koji su takođe samo „branili svoj narod“, a zapravo mobilisali stanovništvo za rat na strani okupatora i aktivno sprovodili Holokaust. Nakon rata, za kolaboraciju su osuđene 53 hiljade Belgijanaca, a kvislinški kralj Leopold III (koji je pobegao u Nemačku) je abdicirao.

U Čehoslovačkoj je stvoren nemački Protektorat Češke i Moravske, kao i marionetske državice Slovačka Republika i Karpatska Rutenija (Zakarpatje), uz progon Jevreja i Roma. Nakon rata, čehoslovački kolaboracionisti poput Emila Hahe su pohapšeni, ubijeni i bačeni u neoznačene grobove, uz dramatičnu odmazdu prema domaćim Nemcima i (drugim) kolaboracionistima.

U Danskoj nemačka okupacija je bila nešto labavija, ali je i danska vlada hapsila komuniste i Jevreje (iako je većina uspela da emigrira i sačuva život). Posle rata je pod sumnjom za kolaboraciju uhapšeno oko 40 hiljada Danaca, a kažnjeno je oko 13,500, uključujući tu i 78 smrtnih kazni.

U Estoniji je takođe formirana marionetska samouprava („Direktorat“), koja je imala određenu slobodu i koju je spremno koristila za istrebljenje desetina hiljada estonskih Jevreja, komunista i Roma. Naime, Estonija je proglasila da je „Judenfrei“ („slobodna“ ili očišćena od Jevreja) već u decembru 1941. godine. Suđenja za ova zlodela održana su 1960-ih godina, i svi optuženi kvislinzi su osuđeni na smrt.

U Francuskoj je višijevska vlada predvođena maršalom Petenom aktivno sarađivala sa nacistima, uključujući tu i programe istrebljenja francuskih Jevreja. Bilo je tu i deportacija, kao i autohtonih koncentracionih logora. Nakon rata, organizovan je niz suđenja za kolaboraciju, pri čemu su na smrt osuđene 6.763 individue. Na gubitak svih građanskih prava osuđeno je čak 49 hiljada kolaboracionista i kvislinga, a neposredno nakon oslobođenja Francuske, po kratkom postupku je likvidirano oko 9.000 izdajnika i saradnika okupatora. Petenu je suđeno za veleizdaju i, ponosno obučen u maršalsku uniformu, skrušeno je ćutao celo suđenje. Osuđen je na smrt i ražalovan je kao oficir, uprkos herojskim delima u Prvom svetskom ratu. Pjer Laval, višijevski premijer, takođe je osuđen za veleizdaju i ubijen.

U Grčkoj je nakon okupacije takođe na vlast dovedena marionetska vlada (Eliniki Politeja ili „Grčka država“), čiji su premijeri (Jorgos Colakoglu, Konstantinos Logotetopulos i Joanis Ralis) aktivno sarađivali sa nacistima. Grčka država je organizovala mnoge paravojne formacije koje su progonile komuniste i ubijale i deportovale grčke Jevreje. Nakon rata, sva tri kvislinška premijera su uhapšena, zajedno sa još par stotina kolaboracionista. Suđeno im je, iako sa ograničenim uspehom, što je doprinelo izbijanju grčkog građanskog rata, ali to je druga tema.

U okupiranoj Holandiji kao paravojna kolaboracionistička snaga deluje lokalna policija, a mnogi Holanđani se pridružuju S. S. divizijama. Jevreji, uključujući tu i Anu Frank, predmet su masovnih deportacija u koncentracione logore, a lokalni nacisti (tzv. Nacionalsocijalistički pokret u Holandiji) čiji su članovi činili oko 3% stanovništva, bili su jedina legalna politička partija. Posle rata mnogi kolaboracionisti su bili ubijeni po kratkom postupku (ponekad i linčovani od strane lokalnog stanovništva), a drugima je suđeno za veleizdaju. Suđeno je čak i Holanđankama koje su svojevoljno imale seksualne odnose sa nemačkim vojnicima.

U Jugoslaviji formirana je kvislinška i kolaboracionistička vlada Milana Nedića (tzv. „Vlada nacionalnog spasa“), odnosno marionetska Nezavisna Država Hrvatska Ante Pavelića. Obe vlasti sprovode aktivnu borbu protiv antifašista i komunista, u ime etnički čiste Srbije i Hrvatske, uz paralelni progon i deportacije Jevreja i Roma. U tome im pomažu (para)vojne formacije četnika, odnosno ustaša. Otac obe kvislinške države bio je isti čovek, S. S. general Edmund Vesenmajer, koji je po Hitlerovoj naredbi dobio zadatak da na tlu Jugoslavije stvori dve države koje su prijateljski raspoložene prema Trećem rajhu. Uz to, Nedićeva Srbija je već u avgustu 1942. godine proglašena za „Judenfraj“ državu. Posle rata mnogim kvislinzima je suđeno za veleizdaju, a pokrenuta je i uspešna operacija odmazde protiv kolaboracionista koji su se povlačili, odnosno bežali, pored austrijskog grada Blajburg. Zvaničnici Nezavisne Države Hrvatske su likvidirani nakon jednodnevnog suđenja u Zagrebu (Pavelić je uspeo da pobegne). Milan Nedić je bio optužen za veleizdaju, ali je izvršio samoubistvo pre početka suđenja, dok je vođa četnika Dragoljub Draža Mihailović takođe uhapšen i osuđen na smrt zbog veleizdaje i ratnih zločina. Međutim, u Srbiji 2015. godine Mihailović je rehabilitovan, a najavljen je i postupak rehabilitacije Milana Nedića.

U Letoniji i Litvaniji nacionalistički političari spremno prihvataju naciste umesto Sovjeta, uključujući tu i nacističke prakse „Konačnog rešenja“. Sa posebnom strašću ubijaju stotine hiljada letonskih i litvanskih Jevreja, uz učešće lokalne populacije, već 1941. godine. Nakon rata Sovjeti organizuju jednako brutalni progon spomenute lokalne populacije, a postupanje sa kolaboracionistima koji nisu pobegli bilo je posebno kratko.

U Luksemburgu takođe dolazi do prilične kolaboracije sa okupatorom ili nacistima od strane tzv. „žutokošuljaša“, a u ovom državčetu je bilo i podosta autohtonih fašističkih, nacionalističkih i antisemitskih pokreta. Kao „Judenfraj“ Luksemburg je u štampi proglašen već u oktobru 1941. godine. Nakon rata uhapšeno je oko 5.000 saradnika okupatora (oko 2% stanovništva), od čega je ubijeno njih 12, na prinudni rad oterano 249, a u zatvor oko 1.300 ljudi, uključujući tu i bivše ministre i gradonačelnike. Vodeći kolaboracionista i luksemburški nacista bio je Damijan Kracenberg, koji je posle rata uhapšen i ubijen zbog svoje saradnje. Zanimljivo je i da sudski i zatvorski sistem Luksemburga u početku nije ni mogao da procesuira i smesti sve ove izdajnike, a progonilo ih je i lokalno stanovništvo.

U Mađarskoj od 1944. godine je postojala marionetska vlada nakon okupacije od strane nacističke Nemačke, odnosno svrgavanja regenta Mikloša Hortija. Upravo je u ovom periodu došlo do masovne deportacije mađarskih i vojvođanskih Jevreja u Aušvic. Nakon rata premijer i fašista Ferenc Salaši kao i većina njegovih ministara optuženi su za veleizdaju i ubijeni.

U Norveškoj kolaboracionističku i marionetsku vladu je predvodio Vidkun Kvisling, čije je prezime podarilo ime evropskim i drugim kolaboracionistima. Kvisling je ohrabrivao Norvežane da pristupe S. S. divizijama i bio je odgovoran za deportaciju Jevreja i borbu protiv norveškog pokreta otpora. Njegova fašistička partija („Nasjonal Samling“ ili „Nacionalni savez“) brojala je oko 45 hiljada članova, uključujući tu i oko 4.500 paravojnih dobrovoljaca. Nakon rata nekoliko hiljada Norvežana je bilo procesuirano za veleizdaju, zločine i saradnju sa okupatorom, a likvidirano je 37 ljudi, uključujući tu i samog Kvislinga. Za ovu zgodnu priliku u Norveškoj je nakratko ponovo uvedena smrtna kazna.

Na kraju, u Ukrajini, dolazi do bliske saradnje mnogih ukrajinskih nacionalista i antisemita sa nacistima koji prodiru ka Moskvi, uz masovne masakre partizana, Jevreja i civila. Formirane su i mnoge (para)vojne organizacije, kao i civilne uprave koje su doprinosile Holokaustu. Sovjeti, kao i lokalno stanovništvo, odlučno su se obračunali sa ovim kreaturama posle rata. Takođe, u državama koje nisu bile okupirane od strane Sila osovine, kao npr. u Velikoj Britaniji ili Sjedinjenim Državama, simpatizeri nacista pre i tokom Drugog svetskog rata poput Ozvalda Mozlija ili Frica Kuna bili su uhapšeni ili proterani.

Uviđamo li obrazac? Sve kolaboracionističke vlasti i narodni izdajnici spremno su učestvovali u ratnim naporima Sila osovine i sprovodili su kampanje progona i ubistava Jevreja, Roma i pripadnika pokreta otpora. Upravljale su faktički marionetskim vladama, uz pojedine kreativne doprinose, ali uvek na liniji fašizma i vatrenog nacionalizma. Svoja (zlo)dela pravdali su višim ciljevima poput nacionalnog spasa, rasne čistoće ili nezgodnom geopolitikom. Dakle, i Srbija je, kao i mnoge druge evropske države, imala svoju marionetsku vladu koja je sprovodila fašističku politiku. Kako je to izvrsno analizirala istoričarka Olivera Milosavljević, koja je prošle nedelje nažalost i napustila ovaj i ovakav svet, odlike tog srpskog fašizma bile su: nepokolebljiva vera u nemačku pobedu, antisemitizam, antikomunizam, antidemokratija, vizije „Nove Srbije“ u (fašističkoj) „Novoj Evropi“, uz poseban angažman na vaspitavanju omladine i uveseljavanju svakodnevnog života pod okupacijom. Što sve iznova nije bio naročiti izuzetak, niti posebna originalnost. Takođe, i Srbija je imala antifašistički pokret otpora, jugoslovenske partizane. A ovaj pokret je po hrabrosti, žrtvama i junaštvu i nadvisio mnoge druge evropske pokrete otpora. I nakon rata, baš kao i sve evropske države, i Srbija se obračunala sa kolaboracionistima i izdajnicima na jedini način koji je prikladan kada je o fašizmu reč – vešanjem, streljanjem ili dugotrajnom robijom.

A uviđamo li izuzetak? Da, on je sadržan u najavljenom, zlom i naopakom pokušaju da se saradnici okupatora i srpski fašisti poput Milana Nedića rehabilituju, odnosno oslobode odgovornosti za veleizdaju, zločine protiv čovečnosti, i doprinos Holokaustu. Drugim rečima, velika je sramota – ali nije naročiti evropski ili belosvetski izuzetak – biti fašista, kvisling ili kolaboracionista. Ali još je veća i sumasišavša sramota stavljanje na pogrešnu i zlu stranu istorije danas. Sve su države imale fašiste, ali samo neke ih rehabilituju. Ne dozvolimo sebi taj užasni i sramni izuzetak.