Za demokratiju

Za glasanje od kuće prijavljivani su preminuli ljudi. Glasači su ilegalno fotografisali svoje glasačke listiće, verovatno za uspomenu i dugo sećanje. I sami listići su iznošeni i odnošeni u stranačke kancelarije. Posmatrači izbora su napadani, i spaljen im je automobil u Odžacima. Napadnuta je članica izborne komisije u Ruskom Krsturu, mestu rođenja mojih roditelja, kao i predstavnica biračkog odbora na Zvezdari. U Novom Sadu je pretučen član stranke Zajedno. Poput džakova krompira, masovno i organizovano su dovoženi ljudi koji ne žive u Beogradu, pa raspoređivani po izbornim jedinicama gde im je šatro prebivalište. Slično je bilo i sa ljudima sa Kosova, razvoženim po Vranju, Kuršumliji, Raškoj i Tutinu. Sve to uz hronično neažuriran birački spisak, zloupotrebu javnih resursa, i medijsku dominaciju vladajuće partije i čoveka. I šta sad? Nikom ništa.

CIRKUS: Bio je to sveopšti cirkus, ali i cirkus na koji opozicija očigledno nije bila spremna. Uzgred, da li je neko primetio sledeće? Uprkos pojavi mobilnih fotoaparata u svačijem džepu, naglo se smanjio (a ne uvećao) broj uslikanih neidentifikovanih letećih objekata, Jetija, čudovišta iz Loh Nesa i ostalih prevarnih fantoma za umno nedorasle. Danas radije slikamo svoje glasačke listiće radi izborne prevare. S tim u vezi, CINS je par nedelja pre izbora objavio fantastičnu istraživačku priču o kol-centru u kojem se otvoreno kupuju glasovi angažovanih pozivara. Hrabra studentkinja novinarstva Ivana Milosavljević se, poput tajnog agenta, ušunjala u sistem i raskrinkala isti. Pa je i to bila vest za jedan dan.

A šta se tačno dogodilo na ovim i ovakvim ne-izborima? Vlast je iznova ubedljivo pobedila, i to je tako. Izborni inženjer Vučić je samo vratio one glasove koje je prošle godine pozajmio Dverima, Zavetnicima, DSSu i POKSu. Usput je i dodatno srozao Dačića i SPS mu. Izborni debakl doživeli su spomenute Dveri i Zavetnici, kao i Vuk Jeremić, te Saša Radulović u koaliciji sa onim Tadićem.

Zahvaljujući (alternativnim) medijima i izbornom inženjeringu, njihove glasove preoteo je šarlatan i ridikul Branislav Nestorović kao svojevrsni Dragan Dabić 2.0. Ima turobne ironije u tome da je ozloglašeni šaljivdžija i opskurni teoretičar zavere, kojeg u narodnu masu i masovne medije lansiraju koronavirus i Jutjub, sada postao neizbežni faktor politike u Srbiji. Međutim, ovo najveće iznenađenje izbora uopšte ne treba da iznenađuje. Svetlucavi magazin Ruski doktor se na kioscima odavno prodaje bolje od časopisa Nin ili Vreme.

Šta smo očekivali nakon decenija sistematskog zaglupljivanja javnosti raznim judeomasonskim zaverama, čudotvornim travkama, manastirskim ikonama, lekovitim srebrima, Teslinim pločicama i tajnim oružjima, kalendarima Alana Čumaka, proročanstvima Lava Geršmana i horoskopima Milje Vujanović? Nestorović i Nestorovićevi svedoci samo su prirodna posledica ovakvog antinaučnog i antizapadnog svetonazora protivu sveta, činjenica i znanja. Zapravo, iznenađuje jedino što je krhka građanska opcija, u datim ne-uslovima i ovakvom društvu, ostvarila nekakav izborni rezultat.

Poznajući duboko društvo Srbije, pitanje je da li više od toga može. S druge strane, posle izbora može da bude zadovoljan i Dragan Đilas. Udavio je Ne davimo Beograd i Zajedno, te Jeremića, Tadića, Zavetnike i Dveri. Kao i DS i PSG samo nešto ranije. Malo li je na ovu skupoću? Energija sa ulice je efektivno ubijena, pa smo se vratili na Tviter da mudrijašimo u svom algoritamskom mehuru. I Liga socijaldemokrata Vojvodine je obrisana iz Pokrajine, ali koga još briga za Vojvodinu? Najzad, lista Srbija na Zapadu je dobila 0,2 odsto, a nezvanična koalicija Srbija na Istoku 99,8 odsto glasova u našoj Republici.

ZLOUPOTREBE: Prema nezavisnoj posmatračkoj misiji CRTA, na izborni dan su „eskalirale drastične zloupotrebe prava birača, zakona i institucija“. Na oko devet odsto biračkih mesta u Beogradu zabeležene su nepravilnosti koje kompromituju čitav demokratski proces. Još jednom, bilo je mnogih slučajeva unapred popunjenih glasačkih listića, vođenja paralelne evidencije, organizovanih migracija birača, i tome slično.

Šef nadgledajuće delegacije Saveta Evrope takođe izjavljuje da izbori u Srbiji nisu bili fer i da se manipulisalo sa glasovima, te da je generalno šokiran stanjem stvari u našoj zemlji. Otprilike kao da smo u Nambiji, rečima Aleksandra Šapića. Džabe, jer ne možete vi toliko da glasate sproću, koliko mi možemo da dovezemo i da zaokružimo umesto vas. Starih i nepokretnih, ili autobuski pokretnih sa Kosova i Bosne, materijalno i duhovno siromašnih, te raznih duplih, nemoćnih i mrtvih.

Dakle, opoziciji (tj. građanima) otvoreno pokradu izbore, i svi vidimo kako, ali opozicija celu noć i sledeći dan ćuti kao buva u krasti. Pasivni odgovor opozicionara tada je da, ljuti na selo, autodestruktivno smanje unos kalorija. Navikli smo na krađu, i što je ključni problem srpskog društva. Zavladala je apatija prema – demokratiji. I u tome je ceo kunst.

Građani Srbije su nekada demonstrirali za demokratiju. Upravo izborna krađa bila je okidač najvećih i najznačajnijih protesta devedesetih, posle krađe lokalnih izbora 1996, i posle 24. septembra 2000. godine. Digli se i studenti sa Filozofskog i rudari iz Kolubare. A danas, kao da više ne marimo za demokratiju i vlast koja je legitimna. Izbori se potkradaju, Zemlja je okrugla, birači se potkupljuju, voda je mokra. I demokratija je samo fasada za golu moć.

Posle svog nasilja, pljačke, kriminala, korupcije, te Krušika, Jovanjica i ostalih parizera u prethodnih 11 godina, naprednjacima su izbornu pobedu doneli ljudi koji radije glasaju za lažni patriotizam sa Hepija i Pinka, kao i za svoj sitni interes. A ne prevrtanje palačinki na TikToku ili podrška akademika, profesora i Nikole Jokića. Već jedino činjenica da milioni građana više ne veruju u demokratiju. Pa, rečima Orsona Velsa, ne pitamo šta možemo da uradimo za svoju zemlju, već šta ima za ručak.

UMEĆE ORGANIZOVANJA: S druge strane, opozicija je na izborima ponovila isti eksperiment i dobila je isti rezultat, sa formulom: Ne damo Kosovo, a dajemo još jednog umivenog desničara na čelo liste. A neuzbudljiva bezidejnost i jedno „Drž’te lopova“ više nisu dovoljni. Potrebno je nešto novo i osvežavajuće, nešto seksi. U suprotnom, zapadamo u „svi su oni isti“ mantru i kolektivno osećanje apatije.

Jer sistem nije zakazao, sistem funkcioniše – ali u svom partijskom interesu. Ozbiljna mašinerija je u Beograd dovela ljude iz Srbije i regiona, podelila instrukcije, razvezla ih po biračkim mestima, i zatim vratila kući uz honorar i hladni obrok za trud. Treba i to umeti organizovati.

Naprosto, igra se po Vučićevim pravilima, a ta igra se gubi na (ne)iskustvo. Sve ostale stranke koje su kao predizborni fetiš isticale Kosovo i Francusko-nemački plan su slavno propale. Jer i bogu i narodu je dosta te priče, dok glasač Petar Petrović radije brine kako da preživi do prvog u mesecu.

Pa deder par crvenih u decembru, šta fali, i onako je sve propalo. Pa i vulkan na Islandu je proplakao. Dvadeset i kusur godina posle Petog oktobra, opet nam je potrebna borba za demokratiju, a ne jedino borba protiv Vučića ili protivu nasilja. Mnogi divni ljudi i lični prijatelji nikada nisu dočekali demokratsku Srbiju, niti Srbiju u Evropi: Latinka Perović, Borka Pavićević, Mihal Ramač, Miloš Vasić, LJubiša Rajić, Srđa Popović… Verovatno je neće dočekati ni moji roditelji, rođeni 1943. i 1948. godine, i koji su još 1990. godine glasali za Ivana Đurića (5,5 odsto) i za Reformiste Ante Markovića (1,5 odsto).

A da li će je dočekati moje dvogodišnje ćerke bliznakinje? Da li imamo izbore kada nemamo izbora? Kako ono beše? Demokratiju nemamo, uzmite nešto sa roštilja.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.