U osnovi stava o potrebi za „zamrzavanjem konflikta“ sa Kosovom ne nalazi se toliko imitiranje raznih Nagorno-Karabaha, Južne Osetije, Pridnjestrovlja i sličnih zabiti za parenje vukova, već je u korenu ove teze priželjkivanje sloma liberalno-demokratskog poretka. To je stvar koja je, poručuju nam razni kosovski apelaši, akademici i ostali popovi, odmah iza ugla. Jer, evo, svemoćni bogotac Vladimir Putin pokazuje mišiće i vojno vežba unaokolo, dok antiliberalni Tramp stoluje i tvituje u Beloj kući. Jednopartijska Kina postala je privredni gigant, Turska je batalila sekularizam, a Velika Britanija Evropsku uniju. Neliberalni desničari već su na vlasti u Italiji, Mađarskoj i Poljskoj, a ovakav će talas zdesna dodatno zapljusnuti Evropski parlament nakon izbora u maju sledeće godine. Tvrdi se da će u takvim geopolitičkim okolnostima biti više sluha, grla i nosa za „srpsku“ stvar na Kosovu, pa zato valja „zamrznuti konflikt“. Ovu perspektivu je u nedavnom razgovoru za Danas najpreciznije opisala istoričarka Dubravka Stojanović rečima „Čekamo Ruse i radujemo se Trećem svetskom ratu“. I ne brinu zaista srpski desničari za Kosovo, iako su se posoljenih guzica i tim povodom bili rastrčali po tribinama i Jutjubovima. Oni samo zdušno i proročki reklamiraju „svoj“ imaginarni novi svetski poredak satkan od reakcionarnog etnonacionalizma. I poput baba kojima je milo, sa rukama u džepovima, vlažno sanjaju o erektivnom usponu desnice. Jer liberalne demokratije se ruše, geopolitička dominacija Zapada prestaje, a mi mudri i dalekovidi stojimo u ćošku i čekamo. Tačnije, jedva čekamo.

A da li je zaista tako? Naravno da nije. Samo se treba malkice odmaći od zagledanosti u sopstveni pupak i zaviriti u doba od pre ravno stotinu (1918.) ili pedeset (1968.) godina. I uvideti da u tih par jubilarnih tačaka u prostoru i vremenu 20. veka, liberalni Zapad uopšte nije bio toliko geopolitički dominantan kao što se čini. I onda skapirati da je danas, 2018. godine, Zapad zapravo snažniji nego ikad. Dobro, osim možda u onih par optimističkih meseci nakon rušenja Berlinskog zida i sloma Sovjetskog Saveza, kada je Fukujama istrčao pred rudu sa svojom tezom o kraju istorije. No, krenimo redom. Do 1918. godine, liberalne demokratije i liberalni pogledi na svet bili su sasvim dobro. U prvoj polovini 20. veka, intelektualci behu (samo)uvereni u to da će svet uživati u miru i prosperitetu ukoliko ljudi uživaju maksimalnu slobodu mišljenja, izražavanja, ponašanja, izbora, trgovine i seksa. Trebaće vremena da se do kraja rastvore ostaci tradicionalnih hijerarhija, organizovanih religija i brutalnih carstava, ali živelo se u jednoj „lepoj epohi“ svakako. Međutim, tada su evropske sile organizovale masovnu klanicu Prvog svetskog rata zbog jedne sasvim druge ideologije – nacionalizma. I na pustom polju pred kraj rata, odvija se prva komunistička revolucija u istoriji i pojavljuje se prva socijalistička zemlja na planeti, Sovjetski Savez, kao ozbiljni antipod liberalnom Zapadu. Odmah nakon 1918. godine bujaju i drugi i mnogo maligniji protivnici liberalne demokratije u formi evropskih fašizama. Iste godine objavljena je i Špenglerova mračnjačka i etnonacionalistička studija „Propast Zapada“. I postala je bestseler.

Samo dvadesetak godina kasnije, izbija i Drugi svetski rat. Fašizam je za kratko vreme munjevito brutalno pregazio liberalne demokratije Francuske, Norveške, Danske, Belgije, Holandije i drugih, dok se Velika Britanija spasila samo zbog Lamanša ili geološke istorije kontinenta. Evropu i svet od fašizma tada nisu oslobodili liberali, već komunisti, jednom nezapamćenom ljudskom žrtvom. Sovjetski Savez je u rat ušao kao izolovana komunistička zemlja, a iz njega je izašao kao uticajna i pobedonosna velesila. Gotovo cela istočna Evropa ubrzo je postala sovjetski satelit, komunizam je pobedio u Kini, a revolucionarni i antikolonijalni pokreti širom sveta gledali su ka Moskvi i Pekingu, a ne ka Londonu, Parizu ili Vašingtonu. Liberalizam je tada mahom bio izjednačavan sa rasističkim i kolonijalnim evropskim carstvima, dok su nakon oslobođenja na vlast dolazile ili vojne diktature ili socijalistički režimi. Komunizam je na Kubi pristigao i na samo par stotina kilometara od američkog kopna. Reč „liberalno“ beše gotovo psovka u severnoj Americi i zapadnoj Evropi. Kako među borbenim gerilama, tako i intelektualcima i studentima, socijalističke ideje iz Moskve i Pekinga bile su krajnje atraktivne. Mahalo se Maovom „Malom crvenom knjigom“, i kačili su se posteri Če Gevare po studentskim domovima Kembridža, Sorbone i Berklija. I ovo, a ne današnji putinizam po Balkanu i populizam po Evropi, bila je odistinska i masovna pretnja za liberalnu demokratiju.

Sve to kulminira 1968. godine, tačno pola stoleća nakon 1918., i pola stoleća pre dana današnjeg, u talasu antiliberalnih pobuna i nereda širom liberalnog Zapada. U Memfisu je bio ubijen Martin Luter King, uz prateće nasilje u stotinama američkih gradova. Studenti i radnici zauzeli su ulice Pariza, a Šarl de Gol je pobegao u francusku vojnu bazu u Nemačkoj. Slično je bilo posvud, od Rima do Meksika, a dobrostojeći građani Zapada drhtali su u svojim krevetima, uz noćne more o giljotinama i gulazima. Javnost i najveći intelektualci epohe poput Bertranda Rasela protive se antikomunističkom ratu u Vijetnamu, dok komunisti preuzimaju vlast u Južnom Vijetnamu, Laosu i Kambodži. Zapadni svet je sa užasom posmatrao kako se liberalno osoblje američke ambasade užurbano evakuiše u helikopter sa krova u Sajgonu. Dakle, te 1968. godine, na svetu je bilo oko 130 nezavisnih zemalja, dok su samo njih skromnih 30 bile liberalne demokratije, mahom ušuškane na severozapadnom ćošku Evrope. Liberalna demokratija je u drugoj polovini 20. veka sve više ličila na ekskluzivni klub matorih, sedih, ćelavih i isuviše belih imperijalista koji nemaju šta novo da ponude svetu, a još manje sopstvenoj omladini. Retke države-saveznice liberalnog Zapada bile su autoritarne monarhije (Saudijska Arabija, Iran) ili vojne diktature (Čile, Španija, Južna Koreja), dok je Varšavski pakt imao ogromnu vojnu i brojčanu nadmoć nad NATO paktom. Nikita Hruščov je još 1956. godine Zapadu proročki poručio sledeće: „Istorija je na našoj strani, sviđalo se to vama ili ne. Sahranićemo vas!“

U ovoj kratkoj istoriji smene političkih ideologija 20. veka za (umno) siromašne, zaista je delovalo kao da nakon 1918. godine budućnost pripada špenglerovskom fašizmu, a nakon 1968. godine lenjinističkom i maoističkom komunizmu. Ali, onda se sve naprasno promenilo. Neverovatno, ali istinito: supermarket se ipak pokazao kao jače oružje od onog nuklearnog. Ili od gulaga. Započelo je na Mediteranu, kada su srušeni autoritarni režimi u Grčkoj, Portugalu i Španiji u ime liberalne demokratije. Usledio je slom vojnih diktatura u istočnoj Aziji (Tajvan, Južna Koreja) i Latinskoj Americi (Brazil, Argentina). A krajem 20. veka, ovaj liberalni talas se pretvara u cunami koji je srušio Sovjetski Savez i najzad podigao Gvozdenu zavesu nad Evropom. Nakon decenija upadljivih poraza, vrednosti liberalizma i prosvetiteljstva ipak su odnele odsudnu pobedu u Hladnom ratu ili pak „zamrznutom konfliktu“ između neliberalnog Istoka i liberalnog Zapada. Mnogi liberalno-demokratski eksperimenti jesu neslavno propali, ali bilo je i impresivnih uspeha u vidu vešte zamene vojnih diktatora relativno funkcionalnim demokratijama. Uostalom, danas se čak i Putinova Rusija pretvara da je višepartijska i demokratska država, što samo svedoči o neodoljivoj i trajnoj privlačnosti liberalne demokratije. Šta god govorkali Erdogani i ostali Orbani, liberalni Zapad je danas u mnogo manjoj krizi nego što je to bio tokom čitavog 20. stoleća. Na Sovjetski Savez se svojevremeno ugledalo bar dve trećine planete. A ko se danas ugleda na Putina, osim Lukašenka, Dodika, i Miše Vacića?

Drugim rečima, i uprkos realnim izazovima od strane etnonacionalnog populizma, shvatimo već jednom da je 2018. godina i dalje jedno mnogo zahvalnije i krajnje prijemčivije doba za liberalne demokratije nego što je to bio period pre pedeset (1968.) ili stotinu (1918.) godina. Jer, biće da u tim nekim prosvetiteljskim vrednostima slobode, jednakosti i bratstva ipak ima nečeg univerzalno vrednog i trajnog. Nasuprot usponu neliberalnih demokratija ili „stabilokratija“ po Evropi i svetu, sve je to samo prolazno poput smrada u liftu koji vonja i nervira, dok lift ipak fercera i vozi nas gore-dole. Prihvatimo najzad da je Berlinski zid danas samo turistička atrakcija za selfije za Instagram. Propast liberalnog Zapada svojevremeno jeste delovala neminovno koliko i atraktivno, ali to je već jedno davno prošlo vreme. Osim u lobanjama današnjih kosovskih apelaša i srpskih nacionalista, a koji su danas jednako zaljubljeno, narajcano i anahrono zagledani u Moskvu i/ili Peking kao u molitvene izbavljače od liberalnog zla. Nedostaje im samo majica sa likom Če Gevare ispod sakoa koji je upadljivo ispao iz geopolitičke mode. Kao i pre 1918. godine, građani globalnog sela nazvanog planetom Zemljom, i bespovratno zadojeni internetom, danas iznova duboko i iskreno veruju u to da ljudima samo treba podariti više slobode mišljenja, izražavanja, ponašanja, izbora, trgovine i seksa. Dok se u Srbiji još uvek aktivno žive i 1918., i 1968. godina, u blesavom amalgamu reakcionarnog etnonacionalizma i „seljačkog staljinizma“ (kako hirurški precizno i sjajno govori sociolog Zoran Panović). Dokle više? Jer, ako usvojimo nešto širi pogled na našu istorijsku i ideološku stvarnost, Zapad je sasvim dobro, hvala na pitanju. A mi?