Zapad je sasvim dobro 1

Drage Fusnote, šta je tačno taj „zamrznuti konflikt“ sa Kosovom? Leševi Albanaca prevoženi po hladnjačama kao zamrznuto ljudsko meso možda?

U osnovi stava o potrebi za „zamrzavanjem konflikta“ sa Kosovom ne nalazi se toliko imitiranje raznih Nagorno-Karabaha, Južne Osetije, Pridnjestrovlja i sličnih zabiti za parenje vukova, već je u korenu ove teze priželjkivanje sloma liberalno-demokratskog poretka. To je stvar koja je, poručuju nam razni kosovski apelaši, akademici i ostali popovi, odmah iza ugla. Jer, evo, svemoćni bogotac Vladimir Putin pokazuje mišiće i vojno vežba unaokolo, dok antiliberalni Tramp stoluje i tvituje u Beloj kući. Jednopartijska Kina postala je privredni gigant, Turska je batalila sekularizam, a Velika Britanija Evropsku uniju. Neliberalni desničari već su na vlasti u Italiji, Mađarskoj i Poljskoj, a ovakav će talas zdesna dodatno zapljusnuti Evropski parlament nakon izbora u maju sledeće godine. Tvrdi se da će u takvim geopolitičkim okolnostima biti više sluha, grla i nosa za „srpsku“ stvar na Kosovu, pa zato valja „zamrznuti konflikt“. Ovu perspektivu je u nedavnom razgovoru za Danas najpreciznije opisala istoričarka Dubravka Stojanović rečima „Čekamo Ruse i radujemo se Trećem svetskom ratu“. I ne brinu zaista srpski desničari za Kosovo, iako su se posoljenih guzica i tim povodom bili rastrčali po tribinama i Jutjubovima. Oni samo zdušno i proročki reklamiraju „svoj“ imaginarni novi svetski poredak satkan od reakcionarnog etnonacionalizma. I poput baba kojima je milo, sa rukama u džepovima, vlažno sanjaju o erektivnom usponu desnice. Jer liberalne demokratije se ruše, geopolitička dominacija Zapada prestaje, a mi mudri i dalekovidi stojimo u ćošku i čekamo. Tačnije, jedva čekamo.

A da li je zaista tako? Naravno da nije. Samo se treba malkice odmaći od zagledanosti u sopstveni pupak i zaviriti u doba od pre ravno stotinu (1918.) ili pedeset (1968.) godina. I uvideti da u tih par jubilarnih tačaka u prostoru i vremenu 20. veka, liberalni Zapad uopšte nije bio toliko geopolitički dominantan kao što se čini. I onda skapirati da je danas, 2018. godine, Zapad zapravo snažniji nego ikad. Dobro, osim možda u onih par optimističkih meseci nakon rušenja Berlinskog zida i sloma Sovjetskog Saveza, kada je Fukujama istrčao pred rudu sa svojom tezom o kraju istorije. No, krenimo redom. Do 1918. godine, liberalne demokratije i liberalni pogledi na svet bili su sasvim dobro. U prvoj polovini 20. veka, intelektualci behu (samo)uvereni u to da će svet uživati u miru i prosperitetu ukoliko ljudi uživaju maksimalnu slobodu mišljenja, izražavanja, ponašanja, izbora, trgovine i seksa. Trebaće vremena da se do kraja rastvore ostaci tradicionalnih hijerarhija, organizovanih religija i brutalnih carstava, ali živelo se u jednoj „lepoj epohi“ svakako. Međutim, tada su evropske sile organizovale masovnu klanicu Prvog svetskog rata zbog jedne sasvim druge ideologije – nacionalizma. I na pustom polju pred kraj rata, odvija se prva komunistička revolucija u istoriji i pojavljuje se prva socijalistička zemlja na planeti, Sovjetski Savez, kao ozbiljni antipod liberalnom Zapadu. Odmah nakon 1918. godine bujaju i drugi i mnogo maligniji protivnici liberalne demokratije u formi evropskih fašizama. Iste godine objavljena je i Špenglerova mračnjačka i etnonacionalistička studija „Propast Zapada“. I postala je bestseler.

Samo dvadesetak godina kasnije, izbija i Drugi svetski rat. Fašizam je za kratko vreme munjevito brutalno pregazio liberalne demokratije Francuske, Norveške, Danske, Belgije, Holandije i drugih, dok se Velika Britanija spasila samo zbog Lamanša ili geološke istorije kontinenta. Evropu i svet od fašizma tada nisu oslobodili liberali, već komunisti, jednom nezapamćenom ljudskom žrtvom. Sovjetski Savez je u rat ušao kao izolovana komunistička zemlja, a iz njega je izašao kao uticajna i pobedonosna velesila. Gotovo cela istočna Evropa ubrzo je postala sovjetski satelit, komunizam je pobedio u Kini, a revolucionarni i antikolonijalni pokreti širom sveta gledali su ka Moskvi i Pekingu, a ne ka Londonu, Parizu ili Vašingtonu. Liberalizam je tada mahom bio izjednačavan sa rasističkim i kolonijalnim evropskim carstvima, dok su nakon oslobođenja na vlast dolazile ili vojne diktature ili socijalistički režimi. Komunizam je na Kubi pristigao i na samo par stotina kilometara od američkog kopna. Reč „liberalno“ beše gotovo psovka u severnoj Americi i zapadnoj Evropi. Kako među borbenim gerilama, tako i intelektualcima i studentima, socijalističke ideje iz Moskve i Pekinga bile su krajnje atraktivne. Mahalo se Maovom „Malom crvenom knjigom“, i kačili su se posteri Če Gevare po studentskim domovima Kembridža, Sorbone i Berklija. I ovo, a ne današnji putinizam po Balkanu i populizam po Evropi, bila je odistinska i masovna pretnja za liberalnu demokratiju.

Sve to kulminira 1968. godine, tačno pola stoleća nakon 1918., i pola stoleća pre dana današnjeg, u talasu antiliberalnih pobuna i nereda širom liberalnog Zapada. U Memfisu je bio ubijen Martin Luter King, uz prateće nasilje u stotinama američkih gradova. Studenti i radnici zauzeli su ulice Pariza, a Šarl de Gol je pobegao u francusku vojnu bazu u Nemačkoj. Slično je bilo posvud, od Rima do Meksika, a dobrostojeći građani Zapada drhtali su u svojim krevetima, uz noćne more o giljotinama i gulazima. Javnost i najveći intelektualci epohe poput Bertranda Rasela protive se antikomunističkom ratu u Vijetnamu, dok komunisti preuzimaju vlast u Južnom Vijetnamu, Laosu i Kambodži. Zapadni svet je sa užasom posmatrao kako se liberalno osoblje američke ambasade užurbano evakuiše u helikopter sa krova u Sajgonu. Dakle, te 1968. godine, na svetu je bilo oko 130 nezavisnih zemalja, dok su samo njih skromnih 30 bile liberalne demokratije, mahom ušuškane na severozapadnom ćošku Evrope. Liberalna demokratija je u drugoj polovini 20. veka sve više ličila na ekskluzivni klub matorih, sedih, ćelavih i isuviše belih imperijalista koji nemaju šta novo da ponude svetu, a još manje sopstvenoj omladini. Retke države-saveznice liberalnog Zapada bile su autoritarne monarhije (Saudijska Arabija, Iran) ili vojne diktature (Čile, Španija, Južna Koreja), dok je Varšavski pakt imao ogromnu vojnu i brojčanu nadmoć nad NATO paktom. Nikita Hruščov je još 1956. godine Zapadu proročki poručio sledeće: „Istorija je na našoj strani, sviđalo se to vama ili ne. Sahranićemo vas!“

U ovoj kratkoj istoriji smene političkih ideologija 20. veka za (umno) siromašne, zaista je delovalo kao da nakon 1918. godine budućnost pripada špenglerovskom fašizmu, a nakon 1968. godine lenjinističkom i maoističkom komunizmu. Ali, onda se sve naprasno promenilo. Neverovatno, ali istinito: supermarket se ipak pokazao kao jače oružje od onog nuklearnog. Ili od gulaga. Započelo je na Mediteranu, kada su srušeni autoritarni režimi u Grčkoj, Portugalu i Španiji u ime liberalne demokratije. Usledio je slom vojnih diktatura u istočnoj Aziji (Tajvan, Južna Koreja) i Latinskoj Americi (Brazil, Argentina). A krajem 20. veka, ovaj liberalni talas se pretvara u cunami koji je srušio Sovjetski Savez i najzad podigao Gvozdenu zavesu nad Evropom. Nakon decenija upadljivih poraza, vrednosti liberalizma i prosvetiteljstva ipak su odnele odsudnu pobedu u Hladnom ratu ili pak „zamrznutom konfliktu“ između neliberalnog Istoka i liberalnog Zapada. Mnogi liberalno-demokratski eksperimenti jesu neslavno propali, ali bilo je i impresivnih uspeha u vidu vešte zamene vojnih diktatora relativno funkcionalnim demokratijama. Uostalom, danas se čak i Putinova Rusija pretvara da je višepartijska i demokratska država, što samo svedoči o neodoljivoj i trajnoj privlačnosti liberalne demokratije. Šta god govorkali Erdogani i ostali Orbani, liberalni Zapad je danas u mnogo manjoj krizi nego što je to bio tokom čitavog 20. stoleća. Na Sovjetski Savez se svojevremeno ugledalo bar dve trećine planete. A ko se danas ugleda na Putina, osim Lukašenka, Dodika, i Miše Vacića?

Drugim rečima, i uprkos realnim izazovima od strane etnonacionalnog populizma, shvatimo već jednom da je 2018. godina i dalje jedno mnogo zahvalnije i krajnje prijemčivije doba za liberalne demokratije nego što je to bio period pre pedeset (1968.) ili stotinu (1918.) godina. Jer, biće da u tim nekim prosvetiteljskim vrednostima slobode, jednakosti i bratstva ipak ima nečeg univerzalno vrednog i trajnog. Nasuprot usponu neliberalnih demokratija ili „stabilokratija“ po Evropi i svetu, sve je to samo prolazno poput smrada u liftu koji vonja i nervira, dok lift ipak fercera i vozi nas gore-dole. Prihvatimo najzad da je Berlinski zid danas samo turistička atrakcija za selfije za Instagram. Propast liberalnog Zapada svojevremeno jeste delovala neminovno koliko i atraktivno, ali to je već jedno davno prošlo vreme. Osim u lobanjama današnjih kosovskih apelaša i srpskih nacionalista, a koji su danas jednako zaljubljeno, narajcano i anahrono zagledani u Moskvu i/ili Peking kao u molitvene izbavljače od liberalnog zla. Nedostaje im samo majica sa likom Če Gevare ispod sakoa koji je upadljivo ispao iz geopolitičke mode. Kao i pre 1918. godine, građani globalnog sela nazvanog planetom Zemljom, i bespovratno zadojeni internetom, danas iznova duboko i iskreno veruju u to da ljudima samo treba podariti više slobode mišljenja, izražavanja, ponašanja, izbora, trgovine i seksa. Dok se u Srbiji još uvek aktivno žive i 1918., i 1968. godina, u blesavom amalgamu reakcionarnog etnonacionalizma i „seljačkog staljinizma“ (kako hirurški precizno i sjajno govori sociolog Zoran Panović). Dokle više? Jer, ako usvojimo nešto širi pogled na našu istorijsku i ideološku stvarnost, Zapad je sasvim dobro, hvala na pitanju. A mi?

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

25 reagovanja na “Zapad je sasvim dobro”

  1. Iako krajnje sažet, ovo je vrlo dobar prikaz istorije XX veka, uostalom kao i mnoge druge analize gospodina Kišjuhasa, jednog od retkih intelektualaca koji se postojano i promišljeno zalažu za najbitnije vrednosti savremenog sveta. Ovoj analizi, po mom mišljenju, fali, ako ne detaljniji prikaz (što limiti obima teksta onemogućavaju), onda barem direktna napomena da ni liberalni demokratski sistemi nisu lišeni ozbiljnih nedostataka. Time bi osnovanost njegovih njegovih stavova bila ojačana, jer, nažalost, nema savršenih društvenih sistema i neće ih ni biti. Ostaje nam – rekli bi cinici – samo da se opredelimo za onaj koji je najmanje loš. A to nije daleko od istine.
    Bez obzira na pomenuti nedostatak, ovo je jedan od onih tekstova zbog kojih se iole misleći čovek zapita zašto ih u ozbiljnim medijima nema više. Izgleda mi da su demokratski opredeljeni intelektualci leniji od onih konzervativno opredelejnih (često i priličo militantnih), kao da su uvereni da superiornost vrednosti u koje veruju sama po sebi dovodi do pozitivnih procesa u društvima širom sveta, ili, pak, kod nas. Ali, historija nas uči da se ništa ne događa automatski i da (ne)zalaganje za vrednosti u koje veruješ može itekako ubrzati ili usporiti tokove progresivnog ili regresivnog društvenog razvoja.
    Izržavajući svoje poštovanje za Vaš angažman, gospodine Kišjuhas, molim Vas da nastavite Vaš javni rad na zadovoljstvo nas lenština, ali Vaših redovnih čitalaca.

    • !? Nadam se da je ovo napisao sam Kišjuhas, uklapalo bi se uz njegovu narisoidnost. Nazivni potpisnik verovatno ima važnija posla nego da piše ode Kišjuhasu. U svakom slučaju reći ovako nešto: „superiornost vrednosti u koje veruju“… Ne zavređuje komentar.

      • @Žika Praziluk

        Gospodine Praziluče, slatko ste me zasmejali! Ne zbog ‘prezimena’, već što Ivo Visković, gospodin čovek i ugledni intelektualac (ako se ne varam, takođe diplomata) itekako postoji. Nije ista ličnost kao A. Kišjuhas, ali sazdan od iste plemenite materije. Znate – od one koja već dugo svetu dokazuje da ovi prostori imaju i pameti i otmenosti.

        • Imam dovoljno godina, tako da nema potrebe da mi objašnjavate ko je Visković. Nego, kako bi bilo da probate da odgovorite na sledeće: zašto bi neko kao Visković smatrao da treba da na ovaj način brani Kišjuhasa? „Danas“ bi Viskoviću sigurno objavio kao članak neku beleškicu o tome kako zapadni sistem nije savršen ali je superioran. Ne pravite se naivna. Opaska o superiornosti ne liči na „intelektualca starog kova“. Nadam se da ste i vi Kišjuhas, čime ovaj mali dijalog postaje veoma zabavan.

        • Moze bilo ko da se potpise sa „Ivo Viskovic“ pa cak i sam Kisjuhas, treba biti zaista vrlo ekonomican sa upotrebom mozga i to ne ukapirati. Nejasna je ta potreba da izigravate dezurnog advokata Kisjuhasa kao i svakog drugog ko na bilo koji nacin pljucne po Srbima ili jos smesnije, da se identifikujete sa njima i to cak i sa takvim likovima kao sto su Plenkovic ili Taci. Neka trauma iz detinjstva je u pitanju?

          • @svega ima

            Ne može svako da se potpiše kao Ivo Visković (na primer), ali može kao Ima svega. Anonimusa cela vojska. No, zahvaljujem što ste mi razrešili dilemu, jer sam se baš pre neki dan šalila na račun Vučićevog bota koji – sa čiviluka ispred Predsednikovog kabineta – broji kada sam i koliko puta pomenula ovoga i onoga. Sada znam kako se predstavljate. Da niste slučajno i Kompleksi su čudo? I, kako ono beše, Autošovinizam je poremećaj? Iskreno se nadam da uredništvo Danasa neće morati da ukida Komentare, kao što je uradio sjajni portal Autonomija zbog režimske gamadi.

            Good night and goodbye.

        • Jednostranost na koju ukazuje „Visković“ je nešto što je svojstvenio i vama i Kišjuhasu. I ne brinite se, svugde ima ljudi kojima njihov vlastiti etnički definisan identitet postane u jednom trenutku dosadan, banalan, pa požele da postanu neko drugi. Ali, bez obzira na to, vaše obožavanje zapada, tako tipično za SFRJ osamdesetih, gde su gotovo svi intelektualci silno voleli da zamišljaju sebe kao petu kolonu zapada u slučaju globalnog sukoba, trideset i nešto godina kasnije deluje, pa, prevaziđeno… Itd. U svakom slučaju, to što vi govorite nije ni odraz nekog intelektualnog stava ni hrabrosti. Svi se mi pomalo igramo crno-belog u koloru, kao što kaže onaj sjajan film. To što Kišjuhas piše isuviše je monotono, predvidljivo, isprazno… da bi služilo za bilo šta drugo osim šegačenja iz dosade. Vi to shvatate ozbiljno. Vaša stvar…

        • @Vesna Mitić-Nedeljković

          Da, zaista bi bila ogromna steta a i higijenski problematicno da se ukinu „komentari“, jer gde bi inace mogli da se izduvaju i da daju iluziju smisla svojim pateticnim zivotima razni autosovinisti, zrtve stokholmskog sindroma, kopleksasi, nvo jugend, provincijalne „gradzanke“ i ostali iz te sljamacke ekipe. .

          • @ svega ima

            U Danasu, dok god ovaj dnevni list elegantno omogućava da botovi i ‘kotovi prekidaju normalnu konverzaciju čitalaca.

        • Ono kada tripujes da si uber na svim poljima a u realnosti si samo karikatura.

          • Kako bi bilo da iznesete neki stav na koji se može odgovoriti… Hajde da vidimo šta ste vi sve to napisali. Napisali ste da je Visković gospodin čovek. Šta to, zapravo, znači…? Rekli ste da je Kišjuhas sazdan od plemenite materije. Šta li tek to znači!?!? Doduše, kao njegova autoironija zvučalo bi izvanredno. Vulgarni mizantrop (v. tekstove plemenitog Kišjuhasa) sazdan od plemenite matetrije… Dalje: botovi, režimska gamad, nekakve nemušte „šale“… Nevolja je što ste (ne samo) vi, sva je prilika, upravo to za šta optužujete druge: intelektualno i idejno bespomoćne osobe koje umeju samo da ponavljaju uvek iste uvrede. Uostalom, i „Visković“ je to rekao: „Izgleda mi da su demokratski opredeljeni intelektualci leniji (sic!)…“ Nisu „leniji“. Samozvani demokratsli opedeljeni intelektualci (ne samo) u Srbiji naprosto nemaju (više) šta da kažu. Poslednji Bitef je, nažalost, to vrlo lepo, reklo bi se nekad – zorno, pokazao. Recite, dakle, nešto.

          • Gospodine Praziluče,

            @ Žika Praziluk

            Želeli ste da kažem nešto. Izvolite, čitajte.

            1. Nego šta nego je Ivo Visković gospodin. Po svemu, a
            posebno po odnegovanim manirima, želji da državu u
            kojoj živi – Srbiju – predstavi svetu na najbolji način,
            izjavama koje su smirene, balansirane i elokventne. Ne
            morate da mi verujete, sigurna sam da možete da
            proverite na YT.

            2. Aleksej Kišjuhas, uprkos mladim godinama, već veoma
            dugo radi ono što je deo njegovog posla, ali verujem i
            njegove savesti; i on, kao i g-din Visković, živi u ovoj
            zemlji, deli njene dobre i loše strane, uspehe i poraze. Ne
            prisiljavajući nijednog čitaoca Danasa da ih čita, uredno
            vikendom objavljuje (po mom, i očito ne samo mom,
            mišljenju) izuzetne tekstove o ključnim temama
            današnjice. S obzirom da ga nikako ne cenite, bilo bi lepo
            da svoje slobodno vreme ne gubite na članke koji Vas
            iritiraju.

            3. Bitef. Svet bez ljudi. Totalitarizam, izolacionizam,
            fašizam, šovinizam, militarizam. Ceo ovogodišnji festival
            bio je posvećen ne verbalnoj i inoj nemoći intelektualaca,
            već institucionalnom nasilju nad ljudima, od kojih neki
            jesu intelektualci; ali – kroz predstave – takođe jasnom
            predočavanju sveg tog zla zahvaljujući kreativnim i
            hrabrim stvaraocima. Ako sam Vas dobro razumela,
            držite da je Bitef bio neuspešan? Neuverljiv, umoran,
            bezidejan? Kad živimo u svetu mržnje i netolerancije,
            naravno da će on biti bez ljudi, jer ljudi se povlače u sebe,
            stvaraju sopstvene krugove normalnog postojanja. Ne
            mislite li da je i beskrajan, neumoran (i neprovociran)
            dotok pisama botova i pravih mizantropa jedan vid
            ugrožavanja ljudi?

            4. Ljudi koji su, hteli-ne hteli, ovde pomenuti – Ivo Visković,
            Aleksej Kišjuhas, Vi, ja, čitaoci Danasa… imaju identitet. I
            pravo da čitaju ovaj dnevni list, da ako žele komentarišu.
            Najvažnije, da budu ostavljeni na miru. Da svet stvarno
            ne ostane bez komunikacije.

            Jesam li, po Vašem mišljenju, napisala dovoljno?

          • 1. Jeste, na jedan… starinski način. Setio sam se zasad poslednjeg filma o Džemsu Bondu, gde Bond (Krejg) izgleda… ne znam, anahrono?, pored raznoraznih mladića koji svi odreda podsećaju na današnje svakojake aktiviste. Ali ovo je pokušaj šale. Svakako da je Visković, već sam to napisao, „intelektualac starog kova“. 2. Kišjuhasa ne čitam zato što imam neko visoko mišljenje o njegovim tekstovima (naglašavam ovo „tekstovima“; nisam se sreo sa mladim gospodinom), nego zato što se bavim proučavanjem jezika u medijima. Sa te tačke gledišta, Kišjuhasovi tekstovi su relevantni. 3. Sećam se vremena kad sam se radovao mogućnosti da putujem na zapad, srećem se sa ljudima koji su otamo… Bojim se da u poslednje vreme to činim (pre svega, da ne kažem samo) zato što mi posao nalaže. Mislim da je Bitef odraz današnjeg zapada: bleak je engleska reč koja je, čini mi se, dosta dobar odraz stanja. Vreme bez sjaja, mutno, ne možete se ogledati ni videti perspektivu… E, sad se može reći kako o takvom vremenu ne možete govoriti drugačije osim njim samim. O vremenu bez sjaja se i govori bez sjaja. Da, samo postoje izuzeci… (preveliki) Čehov, Džojs, Moravija i drugi… 4. Čini mi se da je svet već ostao bez komunikacije. Svojevremeno sam učestvovao u jednom razgovoru o tome da li je, kako i koliko internet tome suštinski doprineo, ili je samo ogolio „stanje ljudskosti“ koje se pre nije tako jasno videlo. Nismo došli do nekog odgovora, svi zajedno. Za razliku od većine, bio sam sklon da okrivim internet. Možda sam pogrešio. Ostajte dobro.

      • Za Srbe u ovom delu Srbije Kosovski boj još uvek traje, samo što Turska država nije tu već njena Instalacija – Albanci. Kada je 2016. sadašnji vladar Turske Erdogan bio u poseti Prizrenu, baš na mestu gde je bila Dušanova crkva i grob sveti Arhangel od čijeg kamena je Sinan paša, isti taj koji je na mestu današnjeg Hrama u Beogradu spalio mošti Svetog Save, svojevremeno na tom mestu podigao đžamiju, povikao je:“Kosovo je Turska, Turska je Kosovo!“ Kao što je Turska poturčila Rašku, tako da i sada poturčenim Srbima bliža je Turska nego Srbija. Dok se Vučić udvorički divi turskom diktatoru Erdoganu, a mnogi srpski intetelktualci i ne zanju niti istorisku istinu o Kosovu i Metohiji. SRAMOTA!!!!
        Dok „Staru Srbiju“, današnju Makedoniju sada naseljava novostvorena nacija kada je bilo vreme – u XIX veku. A kako i zašto? Zato što su potpkupljeni od strane Beča (Austrougarske monrahije) srpski Crkvevni velokodostoninici i neki najuticajniji intelektulaci odbacili pismo Svete braće iz Soluna Kirila i Metodija i staroslovenski jezik, a prihvatili reformu pisma i jezika Slovenca Kopitara vatrenog rimokatolika i poklonika germanskom carstvu, a duhovnog oca Vuka Karadžića koga je upotrebio da izvrši reformi jezika po želji austrougarsrke monarhije.
        Samo deset godina od usvojene reforme srpskog jezika (1847.) jedan drugi Solunac, Rajko Žinzifof na školovanju u Moskvi počinje da radi na ideji stvaranja makedonskog jezika i nacije. Kao što danas srpski intelektualci ne znaju da je jedan od razloga albanizacije Kosova i Matohije tokom Titoizma bio upravo i Vukov jezik, koga su Srbi mogli da savladaju jedino na školovanju van Kosmeta tj.u Srbiji, pa se većina nije vraćala u rodni kraj jer su dožvljavala sebe naprednijim od svojih “primitivnih” roditelja kojima je jezik bio osnova staroslovenskog jezika, kome su ostali bliži bugarski i makedonski jezici.
        Albanci na Kosovo, ako ih sada ima polovina od broja koim se manipuliše, ostali su u EU i SAD, oslanjaju se na svoju državu Albaniju i na Tursku koja ih je tu naselila ili stvorila od Srba. No, to ne znaju u Srbiji oni koji bi trebali da znaju. To je znao mudri Oliver Ivanović i zado je po naređnju sa vrha vlasti u Beogradu likvidiran A sada su na spisku za likvidaciju Momčilo i Rada Trajkivić, kao što su meni pretili devedesetih godina dok sam se sklonio u Skoplju.

  2. Mala napomena: Hitler nije bio fašista nego nacional-socialista.
    Nacionalni socijalisti su podelili Poljsku sa internacionalnim socijalistima iz SSSR. Tako da su internacionalni socijalisti iz SSSR spasili svet od nemačkih nacionalnih socijalista.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.