Zašto dobri ljudi rade loše stvari?

U Potočarima je bilo ukopano (još) 35 ljudi, među njima i šesnaestogodišnjaci Vesid Ibrić i Feris Mehmedović, kao i bračni par Dudić, Nizija (20 godina) i Remzija (22 godine), pri čemu je Nizija bila u šestom mesecu trudnoće kada je ubijena. Svakako, tada je bilo i zabavnije i nekako lakše gledati Modrića, Mandžukića, Vrsaljka i Subašića kako se loptaju na onoj ruskoj livadi. Ali, neodgovorena pitanja ostaju i par decenija nakon Mladićevog slavodobitnog „obračunavanja sa Turcima na ovim prostorima“, pri čemu su „Turci“ mahom bili dečaci, mladići, starci, i pokoja (trudna) žena. Glavno pitanje tada zapravo glasi: kako je to uopšte moguće? Kako neki obični ljudi, u Fusnotama često spominjani Petri Petrovići sa uplatnice, mogu da naprave takvo zlodelo? Da sistematski, planski, danima i danima, ubijaju na hiljade i hiljade drugih običnih ljudi? Jer, nema dokaza da je većina naredbodavaca i ubica iz Srebrenice pre rata imala naročitu istoriju zločina i kriminala, da su mentalno oboleli, da ne ustaju starijima i trudnicama u javnom prevozu, da ne vole decu i mačiće. A isto je i za bilo koji drugi genocid u istoriji. Kako onda? Zašto dobri ljudi rade loše stvari?
Kako svedoči kognitivni psiholog Stiven Pinker, od svih kategorija nasilja za koje je naša žalosna vrsta sposobna, genocid se zaista nekako posebno izdvaja. Ne samo kao najgnusniji, već i kao najteži za razumeti i objasniti. Možemo da razumemo zašto se neki ljudi posvađaju ili poubijaju zbog novca, časti ili ljubavi. Možda čak i da razumemo zašto se dohvate oružja i odu u rat za svog boga, državu i naciju, pucajući na neke druge ljude koji su se dohvatili oružja i otišli u rat za svog boga, državu i naciju. Ali, zašto bi, pobogu i dođavola, neko ubio na hiljade nevinih ljudi, uključujući tu i žene, decu i stare. Ne zato što su nešto uradili, već zbog njihove pripadnosti ili porekla, rase, vere ili narodnosti, a koje nisu sami ili slobodno odabrali. Ovakvo ubijanje je mentalno neshvatljivo i moralno zagonetno upravo zato što cilja ljude i žrtve na osnovu toga šta oni jesu, a ne na osnovu toga šta rade. Ovu problematičnu stvar implicitno prepoznaju i ovdašnji relativizatori i negacionisti genocida u Srebrenici, zbog čega će uporno govoriti o „masakru“, „strašnom zločinu“ ili sličnoj razvodnjenoj formulaciji, ali nipošto o genocidu. Jer čak i da ne poznajemo sve jezičke finese i pravničke meandre, nekako osećamo da je genocid zaista poseban u svom zlu i naopakosti.

S druge strane, ovdašnji nacionalisti mogu i da odahnu i olabave. Nisu (bosanski) Srbi jedini genocidaši u istoriji, niti su po tome (ili po bilo čemu drugom) naročito specijalni. Dobri ljudi rade loše stvari od kada je sveta i veka. Uostalom, ima (odbrane) genocida i u jednoj Bibliji, a koju na engleskom jeziku i nazivaju „Dobrom knjigom“. Na primer, u Ponovljenim zakonima ili Petoj knjizi Mojsijevoj (20:16-18), bog svojim izabranicima komotno naređuje sledeće „A u gradovima ovih naroda, ne ostavi u životu nijednu dušu živu, nego ih zatri sasvim“. Naravno, nacističke gasne komore i krematorijumi će verovatno zauvek, i sa pravom, ostati kao paradigma, stigma ili simboli modernog genocida. Ali, savremena hemija i železničke pruge uopšte nisu neophodni preduslovi za hiperproduktivno ubijanje. I Asirci u svojim kočijama, i Mongoli na svojim konjima, imali su pokretne jedinice zadužene jedino za efikasno istrebljenje civila. Uostalom, (namerno?) blagi termin „opsada“, tako uobičajen i klasičan u vojnim istorijama, zapravo je značio – genocid. Šta je sistematsko izgladnjivanje stanovnika nekog grada, ako ne genocidno istrebljenje čitavog stanovništva? Slično tome, u Burundiju 1972. godine, Tutsiji su ubili preko 200 hiljada Hutua, zaključavanjem više hiljada ljudi odjednom u zatvore i magacine dok jednostavno ne pomru od gladi. A u Ruandi, za tri meseca 1994. godine, Hutui su „zauzvrat“ ubili gotovo milion Tutsija, mahom banalnim kalašnjikovima i mačetama. Kada se Francuskoj revoluciji, toj lučonoši slobode, jednakosti i bratstva, 1793. godine bilo usprotivilo stanovništvo pokrajine Vandeje, revolucionari su uguravali vezane vandejske civile na barže, potapali ih u vodu dok se ne podave, i zatim na te iste barže pakovali sledeći tovar ljudi, i tako u krug. Evropski osvajači su organizovali genocide nad starosedelačkim „indijanskim“ stanovništvom i Severne i Južne Amerike, a slično su istrebljivane afričke populacije od strane Belgije u Kongu.

Zašto onda dobri ljudi rade loše stvari? Zašto su relativno mirni, dobri, pristojni i nadasve civilizovani evropski kolonisti istrebljivali „Indijance“, nacisti istrebljivali Jevreje, biblijski Izraeliti istrebljivali Madijane, Hutui istrebljivali Tutsije, i Tutsiji Hutue, ustaše istrebljivale Srbe, a bosanski Srbi istrebljivali Bošnjake? Prvi od faktora za genocid je – generalizacija. Dakle, svrstavanje pojedinačnih ljudi u kategorije i grupe, a sve na osnovu njihovih verovanja, običaja i ponašanja. Za sada okej, svi to radimo. Generalizujemo ili uopštavamo, slažemo ljude u mentalne fioke poput gaća „za svaki dan“, „za menstruaciju“ i „za izlazak (tj. seks)“, da bismo uopšte funkcionisali u raznovrsnom svetu. Ali, drugo, ovu generalizaciju prati i takozvana – esencijalizacija. Tada pripadnicima neke grupe pripisujemo određene „esencijalne“ i kvazibiološke karakteristike, a što ih čini homogenim, nepromenljivim, predvidivim i različitim od nas ili drugih. Baš kao u vicu prema kojem su Piroćanci „esencijalno“ škrti, Lale naivčine, Crnogorci lenji, a Bosanci glupi. Samo što u slučaju rata više ništa nije smešno.

Treće, na genocidnom delu je i svojevrsna – moralizacija. Naime, počinjemo da mislimo da je ponašanje tih „drugih“ grupa ljudi nekako nemoralno, pogrešno ili opasno. Ekstremniji slučaj moralizacije je demonizacija, pri čemu se druga grupa optužuje za „jeretička“, zla i (na)opaka uverenja. I, četvrto – dehumanizacija. Tada se druga grupa karakteriše kao neljudska, neljudska ili nepotpuno i nedovoljno ljudska, najčešće u metafori sa štetočinama iz životinjskog sveta. LJudski mozak zaključuje po analogijama, pa je zgodno dehumanizovati druge ljude nazivajući ih pacovima, miševima, zmijama, bubašvabama, crvima, gnjidama, vaškama, parazitima i virusima ili (u delovima sveta gde su oni štetočine) majmunima i psima. U slučaju demonizacije drugima priznajemo ljudske mentalne kapacitete i optužujemo ih za opasna verovanja i ponašanja, dok u slučaju dehumanizacije druge i ne smatramo ljudima u punom svojstvu. Demonizacija izaziva osećanja besa ili gneva, a dehumanizacija osećanja straha i/ili gađenja, a koja poziva na akciju „čišćenja“ i „(is)trebljenja“. Tako su irski katolici za Engleze u 17. veku bili „gnjide“ i „vaške“, Jevreji u nacističkoj Nemačkoj „pacovi“, „miševi“ i „krvopije“, a Tutsiji 1990-ih „bubašvabe“. I tada i zato postaje sasvim svejedno da li je u pitanju vojnik sa puškom oko ramena ili žena sa šestomesečnom bebom u stomaku – svi oni zaslužuju smrt.

Dakle, generalizacija, esencijalizacija, moralizacija (demonizacija) i/ili dehumanizacija „Nama“ poručuju sledeće: svi su „Oni“ jedno, svi su oni isti, svi su oni opasni i zli, i svi oni nisu ljudi. A ove mentalne sastojke za krvavu kašu genocida svi nosimo u svojim lobanjama ili između ušiju u koje je ušla tekućina. I to nije generalizacija, već činjenica ljudske evoluirane psihologije. Grupišemo ljude u kategorije, pripisujemo im (esencijalne) karakteristike i (nemoralno) ponašanje, o(t)pisujemo ih kao neljude, i osećamo moralne emocije prema čitavim populacijama. A „moralna“ odmazda, kažnjavanje, osveta („Turcima“) i „(etničko) čišćenje“ tada su samo par koraka daleko. Neretko i obični posmatrači odluče da se pridruže i spremno (sa)učestvuju u pljačkanjima, silovanjima, i masakrima, zlomisleći da zapravo rade nešto ispravno i dobro. U studiji „Gore od rata“ (2009), politikolog Danijel Goldhejgen klasifikuje genocide kao one u kojima je na delu demonizacija (npr. genocid nad Srbima u NDH ili „klasnim neprijateljima“ u Kambodži), dehumanizacija (npr. genocid nad Jermenima ili u Darfuru), ili i jedno i drugo (npr. Holokaust ili genocid u Ruandi).

S tim u vezi, Srbi zaista nisu „genocidni narod“. Ali, ne zato što u Srebrenici nije bilo genocida, već zato što su svi narodi i ljudi na svetu jednako „genocidni“, pa onda nema smisla posebno izdvajati jedne ili specijalno etiketirati druge. Ali, zato i možemo i moramo saznati nešto o veličanstvenom koliko i skaradnom ljudskom mentalnom aparatu. „Kakva li je himera čovek! Kakva novotarija, kakvo čudovište, kakav haos, kakva protivrečnost, kakva nakaza! Sudija svim stvarima, nejaki crv, grobnica istine, septička jama neizvesnosti i zablude, i slava i šljam vasione!“, napisao je Blez Paskal svojevremeno. I, u našoj antropološkoj i političkoj stvarnosti i možemo i moramo prepoznati upozoravajuće znake generalizacije, esencijalizacije, demonizacije i dehumanizacije. Na primer, svih Hrvata kao esencijalnih „ustaša“ ili svih Albanaca kao demonizovanih „terorista“, odnosno dehumanizovanih „Šiptara“. Jer dobri ljudi rade loše stvari zato što su ljudi.