Zbog toga, samoubistvo je jedino racionalno rešenje. Prema nekim izvorima, prilikom Hegesijinih govora o životu i smrti, bilo je slučajeva samoubistva ljudi iz publike. Grčki kralj Egipta Ptolomej I tada mu je zabranio da drži predavanja. Dakle, bio je jedan od prvih filozofa koji je imao tu čast da mu vlast ukida akademske slobode.

Da li se i u Srbiji sprema represija nad pesimistima? Naime, najnovija postpraznična zanimacija je promocija optimizma. Državni zvaničnici nedavno su horski kršili prste kritikujući takozvanu apatiju i pesimizam, navodeći da bez optimizma građana ne može biti boljeg života i blagostanja. Dodato je da građani moraju verovati u mogućnost i sposobnosti države da prevaziđe i svoje i njihove probleme. Ovakve poruke problematične su iz mnoštva razloga. Prvo, pitanje je da li su građani zaista pesimisti ili realisti. Vlast u ovoj državi je isuviše često stvarala, a ne rešavala probleme građana. Pretpostaviti da i danas čini isto to, uopšte ne mora biti odraz političkog pesimizma. Građani Srbije imaju iskustvo sa većinom političkih njuški u opticaju. To što smatraju da dotične nemaju kapaciteta i/ili želje da stvari promene na bolje uopšte ne mora biti subjektivni stav o polupraznoj čaši ili rupi u krofni, već čista logička indukcija. „Znamo se“ bio je slogan Velimira Bate Živojinovića u ulozi političara. U tome je i stvar sa navodnim pesimizmom: utemeljen je na znanju, a ne osećaju.

Zatim, čak i da u pitanju jeste pesimizam kao dominantni vrednosni sud građana Srbije i stav subjektivnog odnosa prema svetu – kakve to ima veze? Naime, pesimizam ili optimizam tiču se lične percepcije određene situacije. Oni nemaju veze sa tim šta se zapravo dogodilo, već sa tim kako ćemo percipirati ono što se dogodilo. Sedmicu na lotou pesimista će možda videti kao izuzetak u moru patnje i nesreće, ali to sa samom sedmicom nema nikakve veze. Ona je proizvod slučajno potrefljene kombinatorike i ona je tu, ma šta mislili o njoj. Rešavanje problema neće zavisiti od našeg stava prema tim problemima, već od toga da li ih rešavamo ili ne. Drugim rečima, pesimizam nije nihilizam. Sa rešavanjem problema nikakve veze nema ni optimizam. Udaranje briga na veselje neće promeniti situaciju koja je te brige prouzrokovala.

Konačno, zbog čega bi vlast uopšte trebalo da kroji ili preporučuje ljudima kako da se osećaju povodom sveta u kojem žive, odnosno svog života u tom svetu? Nije li to petljanje po stanju svesti prekoračenje nadležnosti ili ovlašćenja? I to iz pobuda koje su vrlo ružne: jer političari time zahtevaju veru u njih same. A kada građani traže dokaze za tu veru, nazivaju ih pesimistima. Poručiti ljudima zagledanim u prazan novčanik i isprazan televizor da treba da budu optimisti pre svega je neosetljivo.

I, na kraju krajeva i dođavola, u čemu je uopšte problem sa pesimizmom? Pesimista nije neko ko pozdravlja turobnu situaciju u kojoj se svi nalaze, već neko ko svesno ukazuje na nju. Biti optimista u svetu koji je osuđen na propast – barem zbog gašenja Sunca u jednom trenutku – infantilno je i naivno. Svet i život jure ka svom kraju, priznali to sebi ili ne. Jedino sigurno je da ćemo umreti, uz sigurnost par prirodnih zakona koje smo otkrili usput. Dokaza o životu posle smrti nema, a trajanje svesti nakon gašenja moždanih funkcija vrlo je nepouzdana i slabo verovatna hipoteza. Sreća je pre nešto čega se sećamo, a ne nešto što osećamo. Život je crtica između dve brojke na nadgrobnom spomeniku. Da li čovek zaista napreduje, ako je na kraju tog napretka smrt? Najgore tek dolazi. Pesimisti su nepopularni samo zato što su iskreni.

Umesto što krivimo pesimizam, možemo nešto naučiti od njega. Uostalom, pesimisti su izmislili i kacigu i padobran. Umesto da se sakrivamo od odurnosti i muke sveta u kojem živimo, pesimizam nam može pomoći u tome da ga bolje podnosimo. Naime, pesimizam ne (mora da) podrazumeva depresiju ili rezignaciju. Samo svet bez šarenih naočara na nosu. Takav svet je svet pun siromaštva, gladi, katastrofa, genocida, prevara, gluposti, neznanja, banalnosti i prozaike. Međutim, ono malo lepote i ljubavi u njemu tada može zasijati u svom punom značenju i svetlu. Tek kao pesimisti možemo shvatiti njihovu pravu vrednost.