Tu i tamo između malih, ili malo većih kuća i baštica bila je po neka novoizgrađena zgrada. Uglavnom na mestima nekadašnjih neuglednih kuća, izgrađenih nekim rukama iz 2-3 generacije unazad. Njihovi potomci, oni koji iz najrazličitijih pobuda potpisuju ugovore sa investitorima, suinvestitorima, međusobno dele kvadrate, više nemaju interes da žive na način svojih roditelja. I to je potpuno razumljivo. Valjda je negde prirodno da svaka generacija traži i izgrađuje sopstevni identitet, što vrlo često uključuje i promenu prebivališta. Isto to sam i sama uradila, još sa 19 godina, od kada se smatram stanovnicom Beograda

Na žalost, sve te naše individualne migracije u zbiru vrlo često donose promene koje menjaju fizinomiju kompletnih naselja. Ni to nije uopšte sporno, jer jer je i to prirodan proces koji se dešava u svim gradovima sveta ka kojima gravitira veliki broj ljudi. Zbog čega ljudi iz ostatka Srbije u toj meri dolaze u Beograd i zašto ne vide istu šansu za svoj razvoj i napredak u gradovima u kojima su rođeni nije sada tema. Priče o jednakom regionalnom razvoju i beogradizaciji Srbije slušamo u svakoj izbornoj kampanji, ali i prilikom skoro svake posete premijera ili predsednika nekom selu ili gradu. Valjda je zato logično da sa druge strane, beogradske vlasti na isti način imaju potrebu da naglase da se u Beogradu gradi, da niču novi objekti, da grad dobija moderan izgled itd. Ni to ne bi trebalo da bude problem samo po sebi.

Ono što ja vidim kao problem jeste nedostatak jasne vizije o celini. O celini koja neće podrazumevati stihijsko građenje i rušenje. O Beogradu, u kome pored toga što postoje i grade se stambene zgrade i poslovni objekti, žive neki ljudi koji imaju neke potrebe. Želja da zadovoljimo strane turiste, velike svetske kompanije i nadasve razne domaće i strane investitore, sklonila je u drugi plan sistemsku brigu o onima koji u gradu žive. Ubrzali smo dobijanje građevinskih dozvola pa dobili Učiteljsko naselje sa novim zgradama,  najmanje duplo većim brojem automobila i sigurno trostruko većim brojem stanovnika koji gledajući se preko prozora mogu  jedni drugima utvrditi dnevni meni. Ali i sa ulicama iste širine, infrastrukturom izgrađenom za potrebe inicijalnog broja ljudi koj su tu živeli i takoreći bez ozbiljne uređene zelene površine. O nekim dodatnim sadržajima, da ne pričam. Mada ovo i ne mora biti toliko strašno, ako se upoređuje, na primer, sa Kaluđericom. Uvek može biti gore….

Najlakše je odgovornost prebaciti na ljude koji u tim uslovima žive koristeći se agrumentacijom koja ističe potrebu razvoja i ostanak u drugim delovima Srbije. Prirodna je potreba ljudi da idu tamo gde misle da će im biti bolje. A zapravo je vlast ta koja kroz pravni okvir postavlja naš prag tolerancije. Ako je u ulici dužine 200 metara nekada bilo 20 kuća, a sada ima 20 stambenih zgrada, nisam sigurna da se oni koji u njima žive mogu osećati baš skroz dobro i biti zadovoljni svojim životom. A ta lična frustracija neminovno vodi i u sve druge koje se na kraju ispolje, na primer, u svađi sa komšijom oko parking mesta. I tako, grad dobija sve više zgrada, stanova, menja svoj izgled, ali i postaje preplavljen ljudima koji smanjuju broj potreba na svojoj skali zadovoljstva. Ovim tempom doći ćemo do toga da će nam i samo goli život biti dovoljan.