Kao kompenzaciju za ukidanje ove mere, država je najavila povećanje roditeljskog dodatka. U ovom trenutku ne znamo u kojoj formi će se se desiti to povećanje, da li će imati neki drugačiji naziv, da li će se isplaćivati retroaktivno za one roditelje koji neće uspeti da iskoriste sve rokove za refundaciju i još mnogo toga… A ono što je najvažnije, ovaj slučaj opet je pokazao da ni u ovom trenutku ne znamo šta je strategija države kada je u pitanju podrška roditeljima i deci.

U funkcionalnim i razvijenim državama briga o porastu nataliteta definiše se propisima populacione politike. Njima se na vrlo jasan način sistemski definišu mere u različitim oblastima koje za cilj imaju različite vidove podrške, u različitim resorima, usmerene na olakšavanje svakodnevnog života dece i roditelja i po pravilu se ne svode samo na finansijsku podršku.

Poslednji pokušaj uvođenja sistemskog pristupa u ovoj oblasti, u Srbiji se desio 2008. godine kroz usvajanje Vladine Strategije za podsticaj rađanja. Njena implementacija, ne da nije obezbedila realizaciju sopstvenih ciljeva, već je ostala zaglavljena u raskoraku između svetske ekonomske krize, manjka kapaciteta administracije i neprepoznavanja stvarnih potreba roditelja i budućih roditelja u zemlji Srbiji.

Od tada pa do sada, uključujući i poslednji slučaj sa obećanjem MMF-u, sve što se radilo na ovom polju bilo je rezultat ad hoc reakcija, udvaranja značajnoj populaciji u okviru biračkog tela i olakšavanja ne građanima (u ovom slučaju roditeljima), već birokratskom aparatu. U takvoj situaciji, licemereno zvuče bilo kakva opravdanja o tome da je ukidanje refundacije PDV-a zapravo pravednija raspodela iste količine novca. Da MMF nije insistirao na smanjenju opterećenja poreske administracije, ovo ukidanje se ne bi desilo i to je ono što je problem, a ne format finansijske podrške. U takvoj situaciji, iskorišćene su već definisane mere iz nacrta novog Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom, koji je bio u javnoj raspravi do 6. januara ove godine. Jedna od njih podrazumeva povećanje roditeljskog dodatka za drugo dete, ali uz smanjenje dužine trajanja ostvarivanja prava sa 24 na 12 meseci. Ovaj predlog je definisan još tokom prošlog leta. Nije stupio na snagu, jer od januara do danas nacrt Zakona, nakon održane javne rasprave nije prošao sve predviđene procedure da bi bio stavljen na dnevni red skupštinskog zasedanja.

U nameri da reši drugi problem, država je posegla za ovim rešenjem kao spasonosnim, kako bi se kupilo još malo socijalnog mira. Pri tome, šira javnost verovatno i ne zna da će dužina trajanja perioda u kome se roditelljski dodatak za drugo dete ostvaruje biti skraćena. I tako dobismo još jednu patku, ovaj put mnogo veću, jer će ovaj put njeno kvakanje čuti svi građani Srbije, a ne samo žitelji prestonice.

Koliko god ova patka izgledala primamljivo na kratak rok, dugoročno, ona neće rešiti nesistemski pristup olakšavanju položaja roditelja i dece. Konačni rezultat ove, a i svih drugih dosadašnjih mera jeste briga, ne o deci i roditeljima, već briga o biračkom telu, uz povremeno balansiranje sa zahtevima globalnih procesa u kojima se nalazi naša zemlja. I nije to specijalitet samo ove, već svih prethodnih vlasti, počevši od 1990. godine.

Sve dok podrška roditeljstvu ne bude definisana na strateški način, slušaćemo političare u kampanjama, sa punim ustima „dece koja su naše najveće bogatstvo“, a bez konkretnih rešenja o tome kako će se ta briga u praksi realizovati, nakon što izbori prođu.

I na kraju, nije novac taj koji igra presudnu ulogu da se donese odluka o rađanju dece u državi Srbiji. Pored toga što je uglavnom bazirana na ličnim razlozima, često zavisi od generalne stabilnosti u državi i društvu, ali i postojanja drugih mera nefinansijskog karaktera, jednako važnih za podršku na svakodnevnom nivou. Nažalost, one nemaju pačiju prirodu, jer na prvi poged ne zvuče tako bombastično i ne mogu se promovisati kao novčana izdvajanja. Valjda zato nikome nije ni stalo do njih.