Koliko vidimo, intencija zakonodvaca jeste usklađivanje sa evropskim regulativama u ovoj oblasti uz uvođenje visokih kazni za kršenje zakonskih odredbi. Ja generalno nisam pobornik verovanja da visoka kazna u bilo kojoj oblasti može imati edukativnu svrhu. Korišćenje dečijih sedišta u automobilu praktikujem još od rođenja prvog deteta, pre deset godina, i nije mi bila potrebna kazna da to shvatim i počnem da ga primenjujem. Za sve to vreme, puno ljudi u mom okruženju je na svaki moj pokušaj objašnjavanja često znalo da reaguje samo mahanjem ruke: Ma hajde, šta će ti to, to je samo kratka relacija, gradska vožnja itd. Puno puta sam bila svedok vožnje malog deteta na prednjem sedištu, ili još gore u krilu vozača. Verovatno i vi.

Ono što je, međutim, činjenica o kojoj se malo priča, jeste da ova obaveza već postoji u Zakonu o bezbednosti u saobraćaju. Doduše, nije najsrećnije definisana, ali svakako, zakon je vrlo eksplicitan kada kaže da su motornom vozilu na prednjem sedištu ne sme da se prevozi dete mlađe od 12 godina, a da se dete do 3 godine starosti prevozi u bezbednosnom sedištu, odnosno korpi, osim u vozilima za javni prevoz putnika. Takođe, predviđene su i ne zanemarljive sankcije: novčana kazna u iznosu od 5.000 dinara , 6 kaznenih poena vozaču ili licu koje sedi na sedištu u prednjem redu i drži u krilu dete mlađe od 12 godina, zaštitna mera zabrane upravljanja motornim vozilomu trajanju od najmanje tri meseca vozaču koji drži u krilu dete mlađe od 12 godina.

Ono što je, međutim problem, jeste, što Saobraćajna policija do sada nije praktikovala kažnjavanje po ovom osnovu. Svedoci smo pojačanih kontrola prekoračenja brzine, vožnje u alkoholisanom stanju, upotrebe zimskih guma. Sve je to potrebno, ali ne mogu da se ne zapitam zašto MUP do sada nije koristio svoja ovlašćenja, kada su ovo sasvim legitimni načini punjenja državne kase, a pri tome još i osvešćujući po roditelje.

Novine koje se najavljuju, bez obzira na visinu kazne, neće imati nikakvu svrhu po bezbednost dece ukoliko se zarad jeftinih političkih poena i dalje bude podilazilo neodgovornim roditeljima i ostalim vozačima. Zašto bi svi drugi osnovi za sankcionisanje neodgovorne vožnje bili prioritet u odnosu na bezbednost malih ljudskih života? Takođe, postavlja se pitanje obaveze korišćenja sedišta u taksi vozilima. Na koji način će bilo ko iz države kontrolisati bezbednost dece u njima? Sve su ovo pitanja za popravni ispit MUP-u nakon usvajanja najavljenih izmena.
Nema dileme o tome da u ovim ekonomskim uslovima svaki dodatni izdatak predstavlja izazov za roditelje. Ali, isto tako, nema ni dileme da svi oni koji koriste komfor vožnje automobilom plaćaju registraciju, održavanje, dva kompleta guma. Sve ono za šta znaju da ako nemaju, mogu biti kažnjeni. Kada već sami nisu u stanju da procene sve bezbednosne rizike. U takvoj konstelaciji, ono na šta ni policija ne obraća pažnju, ostaje na dnu lestvice prioiteta. A nisu ni svesni u šta im se život može pretvotiti samo u trenutku.

Zato je važno da svi oni koji prevoze decu – roditelji, bake, deke, rođaci, taksisti, znaju da sami snose odgovornost i da ne čekaju kaznu, koje možda neće ni biti da bi shvatili da prilikom sudara, pri brzini od samo 25 kilometara na sat, deluje sila 20 puta veća od mase objekta. To znači da dete čija je telesna težina 10 kg, u takvim situacija postaje projektil od 200 kilograma, pa majčine ruke i krilo ne predstavljaju nikakvu zaštitu. A ukoliko dete nije dostiglo dovoljnu visinu i težinu da bi koristilo pojas za odrasle, ni njegovo korišćenje neće imati nikakvu svrhu.
Zato, sa kaznom, bez kazne, koristite dečija sedišta u automobilima, jer u vožnji nema popravnog.